Три војника

II

Џон Ендрус је стајао го усред велике ненамештене собе чији су зидови, таваница и под били од грубих јелових дасака. Ваздух је био тежак од топлоте добијене парним грејањем. У другом углу, на једном столу, неравномерно је куцкала писаћа машина.

– Деде, момче да видим знаш ли како се пише „малоумност“ – заједно или одвојено.

Џон Ендрус приђе столу и одговори на питање, па додаде:

– Јесам ли ја то на испиту?

Човек настави да куцка не одговоривши. Џон. Ендрус је стајао насред собе, руку прекрштених на грудима, у исто време и насмејан и љут, пребацујући тежиште тела с ноге на ногу, и слушајући куцкање писаће машине и глас оног човека који је преписујући неки извештај, читао наглас сваку реч.

– Препорука за отпуст… – куц, куц… – Проклета ова машина… Редов Коу Елберт… – куц, куц. – Проклета ова војна писаћа машина… – Разлог… духовна растројеност. Историја случаја…

У том тренутку у собу се врати наредник регрутне комисије.

– Слушај, Биле, ако ту препоруку не завршиш за десет минута капетан Атарс ће побеснети као рис. Заврши то ако бога знаш. Већ је рекао да предаш то неком другом ако сам ниси у стању да изведеш. Не желиш ваљда да изгубиш посао.

– Гле,  наредников поглед паде на Џона Ендруса, – на тебе сам заборавио. Потрчи мало око собе… Не, не на ту страну. Тек да ти видим срце… Ала су дебели ови ремци.

Џон Ендрус је стрпљиво подносио мамузање и премеравање, осећајући се као награђени коњ на сајму, и у исто време ослушкивао глас оног за писаћом машином. Глас је монотоно читао даље:

– Нема… података о сексуалној изо… Ех, дођавола са овом гумом!… пачености или алкохолизму; живот… нормалан… младост на фарми. Из… гледа нормално, мада незрео… хеј, како се пише „мада“?

– У реду, навуци одело, – рече наредник. – Брже, немам ја времена. Ког су те ђавола послали овамо самог?

– Хартије нису биле у реду, – рече Ендрус.

– Белешке од десет година… у испитивању Б, – настављао је глас оног за писаћом машином… – Син… итер… инте… интелигенција детета од осам година. Изгледа неспособан… било за… Богаму, како овај човек пише. Како да препишем кад он не исписује речи како треба?

– У реду. Изгледа да си способан. Да попуниш сад неке формуларе. Ходи овамо.

Ендрус пође за наредником до писаћег стола у даљем углу собе, одакле је слабије чуо куцање писаће машине и глас оног човека како љутито мрмља:

– Заборавља да изврши наредбе… Не реагира ни на какво убе… ђивање. Памћење, никакво.

– У реду. Однеси ово у бараку Б… Четврта зграда десно; потрчи, – рече наредник.

Ендрус напољу дубоко удахну свеж ваздух. Он за тренутак неодлучно постоја на дрвеним степеницама зграде прелазећи погледом преко низа на брзу руку саграђених барака. Неке су биле обојене зелено, неке необојене, а неке још готово само костури. Над главама су велики ружичасти облаци у гомилама полако пловили по неизмерном слободном небу. Поглед му небом склизну на неко високо дрвеће које је пламтело златножутом бојом јесени која је владала ван логора, а затим пређе на крај друге улице барака, где се пружала ограда од коља, и где је стражар шетао тамо амо. Чело му се набра за тренутак. Затим се, уз неко њихање у ходу, упути четвртој згради десно.

Џон Ендрус је прао прозоре. Стајао је у прљавом плавом радничком оделу на врху лествица, размазујући сапуњавом крпом по малим окнима прозора бараке. Ноздрве су му биле пуне мириса прашине и рђавог сапуна рапавог као да је пун песка. За њим је, такође на лествицама, ишао неки мали човек чији је један избраздани сиво-румени образ био надувен од дувана под њим, и глачао свако окно сувом крпом док не би синуло и одразило шарено наоблачено небо. Ендрусове су ноге биле уморне од пентрања и силажења по лествицама, а руке рањаве од песка у сапуну. Радио је, и не мислећи бацао погледе по редовима постеља које су све имале ћебад савијену на исти начин, и на којима су понегде људи лежали у ставовима потпуног одмарања. Самог себе је питао у чуду, како то да ни о чему не мисли. Последњих дана дух као да му се претворио у неко тврдо безначајно језгро.

– Докле треба ово да радимо? – запита он човека који је радио с њим.

Човек је и даље жвакао, те Ендрус помисли да му неће ни одговорити. И управо заусти да поново упита, кад човек замишљено балансирајући на врху лествица, лењо одврати:

– До четири сата.

– Значи данас нећемо завршити?

Човек одрече главом, па збрчка лице у чудан грч и пљуну.

– Је л’ одавно овде?

– Нисам баш давно.

– Колико?

– Три месеца… Није много.

Човек опет пљуну, па силазећи с лествица причека мало наслоњен на зид да Ендрус заврши сапуњање свог прозора.

– Ја ћу полудети ако останем овде још три месеца… 

– Ја ћу полудети ако останем овде још три месеца… Ја сам овде недељу дана, – промрси Ендрус кроз зубе док је силазио и носио лествице до следећег прозора.

Обојица се опет ћутке попеше уз лествице.

– Како то да си ушао међу неборце? – запита Ендрус.

– Ја уопште немам плућа.

– Зашто те не отпусте.

– Рачунам да ће и морати, ускоро.

Дуго су радили ћутке. Ендрус је зурио у горњи десни угао и размазивао сапун редом по свим окнима прозора. Затим сиђе низ лествице, па их пренесе, и поче на следећем прозору. Понекад би за промену почео од средине. Док је радио, ритам поче пробијати тврдо језгро његовог духа и оживљавати га, омекшавати. Изражавао је огромну прашњаву досаду, чекање људи у редовима на терену за егзерцирање, стајање у ставу мирно, монотонију сложног трупкања ногу, и прашину коју дижу батаљони идући тамо амо по прашњавим вежбалиштима. Осећао је како му ритам прожима читаво тело, од болних руку до ногу уморних од марширања и од напрезања да дужине испадну једнаке са милионима других ногу. Дух му поче несвесно, из навике, радити по томе, сарађивати, оркестрирати. Замишљао је како се тим ритмом њише читав оркестар. Срце му поче брже ударати. Мора то прерадити у музику; мора то учврстити у себи, да би после могао претворити у музику и записати, па да то онда оркестри свирају и преносе ушима многих, те да им то заструји телима.

Радио је непрестано читаво то бескрајно поподне, пењући се и силазећи лествицама, и размазујући крпом сапун по прозорима бараке. По глави му се, уместо оног извирања музике, стаде вртети глупа реченица „Arbeit und Rhytmus“. Стално је то понављао у себи: „Arbeit und Rhytmus“. Покуша да истера ту фразу из памети, да загњури дух у музику оног ритма који му је био дошао, који је изражавао прашњаву досаду, грубо трпање топлих тела пуних покрета, расположења и стремљења, у калупе налик на оне за прављење оловних војника. Фраза се претвори у груби глас који му је трубио у ухо: „Arbeit und Rhytmus“, и који је давио све друго, млатио му по мозгу, пржио мозак.

Али се наједном гласно насмеја. Па то је на немачком. Припремају га да убија свакога ко говори тим језиком. Убијаће свакога ко то изговори. Сви ће убијати све оне који говоре тим језиком, и он и сви они људи чије ноге слуша како трупкају по вежбалишту, којима на том вежбалишту ноге тако удешавају да буду све исте дужине.

 (Одломак из романа „Три војника“)

Џон Дос Пасос

Џон Дос Пасос

Џон Родриго Дос Пасос био је амерички романописац, драматичар, песник, сликар, новинар и преводилац, најзапаженији по својој америчкој трилогији („U.S.A.“) и роману „Менхетн трансфер“ („Manhattan Transfer“).  Рођен у Чикагу  14. Јануара 1896. године,  Дос Пасос је дипломирао на Харвард колеџу 1916. Путовао је као младић, посећујући Европу и Блиски Исток, где је учио о књижевности, уметности и архитектури. Уз Хемингвеја, Фицџералда, Томаса Елиота, Езру Паунда и Гертруду Стајн сматра се припадником такозване „изгубљене генерације“ америчких писаца модерниста. Искуства у првом светском рату, као и снажан друштвени јаз између богатих и сиромашних у САД су га 1920-их учиниле следбеником комунизма. Међутим, суделовање у шпанском грађанском рату га је толико разочарало у комунизам, да је 1950-их подржавао макартистичке прогоне. Умро је у Балтимору 28. септембра  1970. године.