Тешко је рећи где ће пепео пасти

Ноам Чомски о инвазији на Украјину и излазу за Путина.

Догађаји на Косову, у Ираку и Либији имају директне везе са конфликтом у Украјини, наводи Ноам Чомски.

Руска инвазија на Украјину затекла је већи део света. Тај неиспровоцирани и неправедни напад ће бити забележен у историји као један од највећих ратних злочина у 21. веку, оценио је Ноам Чомски у ексклузивном интервјуу „Трутауту“. Политичке процене, попут оних какве наводи руски председник Владимир Путин, не могу да се користе као аргументи за оправдање покретања инвазије на суверену нацију. У сусрет овој ужасној инвазији, ипак, Сједињене Државе морале би да се окрену појачаној дипломатији, а не ескалацији војних сукоба, пошто би ово друго могло да доведе до “смртне пресуде врстама, без победника”, каже Чомски.

Си Џеј Полихрону[1]: Ноаме, руска инвазија на Украјину затекла је већину људи, изазивајући буру широм света, иако је било доста показатеља да је Путин постао прилично незадовољан ширењем НАТО-а на исток и одбијањем Вашингтона да озбиљно схвати захтеве за безбедносном “црвеном линијом” у вези са Украјином. Шта мислите, зашто се одлучио за инвазију у овом тренутку?

Ноам Чомски: Пре него што се окренемо том питању, требало би да размотримо неколико чињеница које су неспорне. Кључна је да је руска инвазија на Украјину велики ратни злочин, заједно са америчком инвазијом на Ирак и Хитлеровом и Стаљиновом инвазијом на Пољску септембра 1939. године, да наведемо само два значајна примера. Увек има смисла тражити објашњења, али овде нема оправдања, нема умањивања.

Што се вашег питања тиче, постоји доста сасвим поузданих изјава о Путиновој свести. Уобичајена је прича да се он умрсио у параноидне фантазије, наступајући сам, окружен подлом кликом онаквом каква је овде позната као остаци Републиканске странке који главињају до Мар а Лага по Вођин благослов.

Ова поплава погрда могла би да буде тачна, али би можда требало размотрити и другачије могућности. Можда је Путин мислио оно што су он и његови сарадници гласно и јасно говорили годинама. Можда, на пример, оно да “пошто је Путинов главни захтев уверење да НАТО неће прикључивати нове чланове, а посебно не Украјину и Грузију, очигледно не би било основа за садашњу кризу да није било експанзије алијансе након завршетка Хладног рата, или да је се експанзија јавила у складу са грађењем безбедносне структуре у Европи која је укључивала и Русију”. Ово су речи бившег америчког амбасадора у Русији, Џека Метлока, једног од неколико озбиљних стручњака за Русију у америчкој дипломатији, написане мало пре инвазије. Он потом закључује да криза “може лако да буде разрешена укључивањем здравог разума… По сваком здраворазумском нормативу, интерес САД-а је да подстиче мир, а не сукоб. Покушај издвајања Украјине од руског утицаја – што су јавно истицали као циљ они што су агитовали за “обојене револуције” – био је глупа грешка, а и опасна. Зар смо тако брзо заборавили лекцију из Кубанске ракетне кризе?”

Метлок тешко да је сам. Веома слични закључци о томе какве проблеме то подразумева могу се наћи у мемоарима челника ЦИА Вилијема Бернса, још једног од малобројних аутентичних специјалиста за Русију. Још снажнији став (дипломате) Џорџа Кенана накнадно се нашироко спомињао, појачан и ставом бившег секретара одбране Вилијама Перија, као и онима изван дипломатских кругова, познатог стручњака за међународне односе Џона Миршајмера и  бројних других личности који тешко да могу да буду више мејстрим.

Ништа од овога није непознато. Документа за интерну употребу америчких служби, објављена преко Викиликса, откривају да је непромишљена понуда Буша Другог да се Украјина прикључи НАТО-у одмах изазвала оштра упозорења из Русије да ширење војне претње неће бити толерисано. Разумљиво.

Можемо случајно да приметимо чудан концепт “левице” који се редовно појављује у осудама “левице” за недовољно скептицизма спрам “линије Кремља”.

Чињеница је, искрено говорећи, да не знамо зашто је таква одлука донета, чак ни да ли ју је Путин донео сам или је то урадило руско Веће одбране у ком он има одлучујућу реч. Међутим, ту су и неке ствари које прилично поуздано знамо, укључујући ту и белешке које су детаљно прегледали они који су малопре цитирани, а били су на високим позицијама унутар система планирања. У најкраћем, криза се кувала 25 година пошто су САД презриво одбациле руску забринутост за безбедност, посебно њихове јасно назначене црвене линије: Грузија, а пре свега Украјина.

Има довољно разлога да верујемо да је ова трагедија могла да буде избегнута, све до последњег тренутка. Расправљали смо раније о томе, више пута. А зашто је Путин покренуо злочиначку агресију баш сада, можемо да спекулишемо колико нам је воља. Али непосредна позадина није нејасна – избегнута је, али не и спорна.

Лако је разумети зашто они који пате од злочина виде намеру да се испита зашто се то догодило и да ли је могло бити избегнуто као неприхватљиву слабост. Разумљиво, али погрешно. Ако желимо да одговоримо на трагедију тако да то помогне жртвама и да предупредимо још горе катастрофе какве се назиру, онда је мудро, а и неопходно, да сазнамо све што можемо о томе где је све пошло у погрешном смеру и како да исправимо тај курс. Херојски потези доносе сатисфакцију. Они нису од помоћи.

Као и много пута до сада, сетио сам се лекције коју сам давно научио. Крајем шездесетих година учествовао сам на скупу у Европи са неколико представника Националног фронта за ослобођење Јужног Вијетнама. Било је то током кратког периода снажног противљења страшним злочинима САД у Индокини. Неки млади људи били су толико бесни да су веровали да би само насилна реакција била прави одговор на откривена зверства: демолирање излога у главним улицама америчких градова, бомбардовање Центра за обуку резервних официра. Све мање од тога значило је саучесништво у страшним злочинима. Вијетнамци су на то гледали другачије. Они су се јако успротивили таквим мерама. Представили су свој модел ефикасног протеста: неколико жена које стоје и безгласно се моле над гробовима америчких војника погинулих у Вијетнаму. Нису били заинтересовани за оно што је Американце противнике рата испуњавало осећањем праведности и части. Желели су да преживе.

То је лекција какву често, у овом или оном облику, чујем од жртава из земаља Трећег света, главних мета империјалистичког насиља. Требало би да је знамо напамет и прилагодимо је околностима. Данас то значи напоре да се разуме зашто је дошло до ове трагедије, шта је могло да се уради да се она предупреди и те лекције применити то на оно што следи.

Ваше питање захвата дубоко. Немамо времена сада за детаљно испитивање ове критично важне ствари, али реакција на стварне или измишљене кризе поново је била посезање за револвером пре него за маслиновом гранчицом. Скоро да је то рефлекс, а последице су генерално биле језиве – за традиционалне жртве. Увек вреди покушати да се разуме, да се мисли корак или два унапред о могућим последицама деловања или неделовања. Ово су труизми, наравно, али вредни понављања јер се то тако лако одбацује у временима тренутног задовољавања страсти.

Опције које су остале отворене после инвазије су тмурне. Најмање лоше је подржати дипломатске опције какве још постоје, у нади да се дође до исхода који није предалеко од онога што је било сасвим вероватно достижно до пре неколико дана: неутралност Украјине по аустријском моделу, уз неку врсту Минск 2 федерализма. Много је теже сада доћи до тога. И, нужно, неку врсту помоћног излаза за Путина, јер ће у супротном исход бити још тежи по Украјину, а и све друге, можда и незамисливо.

[1] Си Џеј Полихрону, политиколог, писац и новинар, предавач на бројним универзитетима у Европи и Америци, аутор је више књига, међу којима су и Оптимизам изнад очаја: Ноам Чомски о капитализму, империји и друштвеној промени (2017), Климатска криза и глобални зелени њу дил: Политичка економија и спасавање планете (са Ноамом Чомским и Робертом Полином, 2020), Бездан: Неолиберализам, пандемија и неодложна потреба за радикалном променом (интервјуи са Ноамом Чомским, 2021) и Економија и левица: Интервјуи са прогресивним економистима (2021).

Превео: Матија Јовандић

Извор: Трутаут

Ноам Чомски

Ноам Чомски светски је признат као један од најважнијих живих интелектуалаца. Његов интелектуални значај пореди се са Галилеовим, Њутновим или Декартовим, пошто његов рад немерљиво утиче на различите области образовања и науке, укључујући ту лингвистику, логику и математику, информатику, психологију, журналистику, филозофију, политику и међународне односе. Аутор је око 150 књига и добитних низа престижних признања, међу којима су Сиднијева награда за мир и награда Кјото (јапански еквивалент Нобеловој награди), као и десетина почасних доктората на најугледнијим светским универзитетима. Чомски је професор емеритус на МИТ-у, а тренутно је и професор на Универзитету у Аризони.

Интервју у целости можете прочитати на порталу „Бука“, линк: https://www.6yka.com/novosti/tesko-je-reci-gde-ce-pepeo-pasti-noam-comski-o-invaziji-na-ukrajinu-i-izlazu-za-putina

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.