Света сељанка на Косову

Растко Петровић

Одмах после рата, стигавши из даљине у земљу, и још сав уздрхтао од радости да је могу видети, лутах дугих месеца по горама и шумама; лежећи под звезданим небом, близу њиних колиба, купајући се у скоро свим њиним рекама. Не беше ми доста ни воде, ни неба, ни хлеба те земље. Као у време свог детињства, нађох се пред средњим веком, мешајући свој живот са пространим покретима апокалиптичких анђела, са сенкама које бацаху средњовековне грађевине цркава, црвенијих но и једно воће јесење. Мешајући себе са пословима сељака, са њиним жетвама растопљеног житног злата, дивећи се цртежима извезеним на њиним одећама; и мешајући себе још и са небесима, са планинама, с водом: сваки дан протицаше ми као река, огледајући све боје, ломећи све линије, обнављајући све светији живот. Залутам ли у шуму, бејах сигуран да, пронашавши најзад излаз, наћи ћу се пред величанственим каквим заласком који прелива какав чудни профил цркве, старе као легенда. Младеж пролажаше, свирајући и певајући: њихове очи љубичасте, дубоке као небо; грла им звучнија но планинске клисуре.

Догоди ми се да, прелазећи од села до села, ловећи час дивљег вепра, час медведе или јелена, нађох се усред планина које додирују арбанску границу и које скривају толико њиних неукротљивих ратника и качака. Требало је кретати се и ићи напред са хиљаду предострожности, скоро инстинктивно као животиње. То беху читави предели што углављени међ планинске ланце живљаху још увек скоро сасвим независно. Становници њини не одвајаху се од пушака, кидишући свуда на словенског сељака или на мирног трговца; али би тржишних дана ипак силазили са потпуно наивним и безазленим изразом лица, гонећи испред себе своје мазге натоварене дрвима (међ којима се скриваху цеви пушака), сиром и воћем. Јуче још онако хитри стрчавању низ стење, кад је требало кога пресрести и опљачкати, они корачаху сад повијени, лењи и крмељиви. Онда ми баш извесни познаници обратише пажњу да се на висоравни што је међ гребенима налази један манастир из времена немањићког, и једна Богородица коју сматраху чудотворном. Раније су јој сељаци о сабору одлазили гомилама да играју оро, да се исповедају и метанишу; сад већ више година, откако прваци арнаутски ту узеше власт у своје руке и држе се стално на ратној нози са мирним сељаком, нико већ тамо не одлази, а сам игуман још једино је чувар манастирских кључева, али годинама већ чека у граду час кад ће се смети вратити своме храму. Ваљда ниједан културан човек још није био походио задужбину, те бејах сав узбуђен и на помисао да бих можда ја могао бити први. Градски учитељ, домородац и у сродству преко жене са планинцима, иначе негдашњи мој школски друг, предложи ми један сусрет са неким од виђенијих брђана што сваке недеље силажаху на трг. У петак заиста одосмо у једну текију, и између оних који се клањаху дуго и заносно, бледи, помодрели и епилептични, пријатељ ми означи оком оне што тражисмо. Онај баш што је имао да отпева дервишку песму, муклим, пламеним и усплахиреним гласом, усправан, болно насмешен, и чије екстатично лице никада више нећу заборавити, беше син једног од вођа, који се сам уз ту молитву синовљу молио Алаху. Потом, после ударања у гочеве, после заривања факирских ножева у гола грла, пређосмо у одају до храма. Сви беху поседали по шиљтетима, говораху тихо и заморно, срчући служену кафу и увлачећи дим из дугих као прутови чибука. Када им би споменуто да ја желим да идем у планину ради неке црквице, ради науке, а да се бојим њиних људи, ови се ваљда чуђаху таквим намерама, али показиваху напротив сасвим друге врсте чуђења, наиме да се уопште има чега било више страшити но на ком било другом друму што би се страшило од ноћних разбојника. Но ипак рекоше ми да ће не само обавестити сва села о мом проласку, тако да би ме љубазније дочекала, већ да ће и сами сићи до извесног моста на Ибру по мене па ме наоружани, мене и кога још хоћу, спровести до поменутог манастира; на тај начин могу заиста положити и бесу да ми длака с главе неће фалити, што одмах и учинише смешећи се гостољубиво. Два дана потом чекаху ме од зоре, с друге стране реке и иза првих брегова, где стигох са неколико пријатеља. Лежећи упола, пушили су и разговарали о науци и археолотији, о којима сам им говорио приликом нашег сусрета у текији. Потом смо ишли по једном врло оштром терену, пустошеном без престанка. Малени словенски сељак који нас је поздравио са свога прага одавна већ не сеје овде где је сигуран да би му жетва била од брђана спаљена. Онде су издалека погодили истим метком младу жену скоро доведену и њено чедо под срцем. У својој дугој, бескрајно белој кошуљи, стајао је он ту тако миран и тужан. Одмах је настајала гора, малени дивљи џбунови, дубоке провале и неукротљива природа под једним равнодушним небом. Стигавши на извесну висину, уђосмо одједном у воћњаке богате врло плодом, и међ обрађена земљишта. Планинци излажаху пред нас, гостољубиви, и премда се по трави већ ваљаху јабуке, као малена отрешена сунца, они нам браху увек нове, и нуђаху нам своје мараме пуне њих. Они, разуме се, нису имали кога да се боје, јер то су они који беху обесни и који сметаху мирном животу; њихове њиве пружале су мирно своја богата недра сунцу. Разговарах много са свима. Њина деца боловаху од рахитиса и јадно храмаху. Извесне бољке цивилизације их упропашћаваху.

Недалеко одатле налазио се малени средњовековни манастир на планинскоме боку, који је гледао камене мајдане и села угнездена на боку супротне планине. Под манастиром, који носи гордо име Соколице, види се најпре један широки камени студенац на луле; жене које ту захватаху воду, видевши људе да се приближују, разбегоше се одједном као преплашене птице, остављајући за собом своје судове и сакривши се у једну оближњу кулу, ограђену, као тврђава, високим зидовима. Ја сам видео већ неколико таквих грађевина, које су ме увек у овим крајевима подсећале на средњи век наше народне поезије. Капија се затвори најпре за њима, да се после неколико тренутака одшкрине да би нас једна старица, кријући лице мрачним крпама, вичући запитала шта ту тражимо. Наше се вође брзо споразумеше с њом оним типичним грленим узвицима, који планинцима увек дају изглед великог узбуђења. Стара нам одаде све уобичајене поздравне почасти па опет нестаде.

Кула, неколико пута већ рушена за време турско топовима, и спаљивана, била је стално изнова и све јаче грађена. Тако се крај ове последње видели зидови једне раније, широки преко четири метра. Њен поседник био је чувени Иса Бољетинац, који је до своје смрти држао цео овај крај својом надмоћношћу, од које је чак и сам султан презао или са којом се имао борити као са стварном силом. Прича се да су у то доба наши сељани, у време манастирске славе, могли ићи њој у поноћи, ненаоружани, са тепсијама златних дуката на глави, а да их нико не нападне, толико је била васпостављена од новога самодршца строгост старих обичаја и куртоазије. Турци су врховни господари, дакле против њих је једино дозвољено бити душманин, а чак и са Словенима, који истоме душману робују, треба одржавати пријатељство. Разуме се да кад су ти Словени извојевали себи слободу, за ондашњег брђанина који не трпи туђег властодршца, па ма ко то био, па ма како с правом он то био, они су мрски као некада Турци, који су им сад, напротив, потпуно примљиви и пријатни. И зато нашим сељанима више није допуштено да одлазе у њихов манастир, тачно од дана када им је правно синула први пут слобода; иза свакога џбуна окинуће се скривена пушка која ће им тај пут препречити. Синови старога Бољетинца, тога македонског Хаџи Мурата, живе и даље, са својим женама и другим рођацима, као феудални кнезови, скромно, свечано, али са бескрајно мање ауторитета. Људи су се тог дана налазили ван дома, на послу, а жене, преплашене, нису се више појављивале.

Mанастир, удаљен од куле више од стoтину метара, са својим разрушеним околним конацима, са неким расцветаним белим трњем, шипком и купинама, гледаше преко дубоке и широке клисуре на малена сеоцета ограђена облепљеном општом оградом као гнезда, ван које жуте као злато пластеве жита вршу једва видљиви сељани. Црква манастирска беше једна четвртаста, сиромашна грађевина, без икаквог архитектонског стила, али садржаваше у себи један мраморни кип боје старе слоноваче, природне величине, јединствен по својој лепоти: представљаше Богородицу која држи маленога Христа на коленима. Сродна сличним киповима који бејаху тесани од дрвета у Падови, око XII столећа, превазилажаше својом уметношћу и њих и све бизантске скулптуре које су дотле виђене. Али ми требаше читав један сат да је ослободим од одела и накита којим је претрпаше сељани, укопавајући је тако кроз дуги низ година у своја народна богатства и машту, да би јој захвалили за доброчинства и да би је обожавали. Једино се њено слободно лице могло сагледати. Откривајући тако први пут једно ново ремек-дело, бејах узбуђенији, грозничавији но икад у свом животу. Преда мном, ето, беше та мраморна наслоњача са извајаним цвећем, и хладна колена под непомичним материјалима што падаху у величанственим наборима. Вече је такође падало величанственим сенкама. Цртах је; затим је опет обукох у македонску, свету македонску сељанку као што је до малочас била. Сводови, покривени фрескама XIV века, свецима који пројахиваху кроз звездане долине, лучили су за ову Сељанку једно чудно и зачарљиво небо.

Изиђох из цркве; вечерах у жбуњу са својим вођама, дивљим и неукротљивим; звезде су бдиле над нама, чобани су певали удаљено и растужено; малене ватре трептаху пред колибама. Успављивало се под једним отвореним небом, смешећи се, са сузама у очима. Кроз озвездане долине сна пројахивали су обасјани коњаници.

Растко Петровић