Спречавање следеће пандемије

Пораст епидемија

Чак и пре кризе изазване вирусом САРС-КоВ-2, глобална нестабилност, укључујући ратове, миграције и факторе животне средине, утицала је на забрињавајући пораст епидемија.

Велика пандемија грипа која је почела 1918. године била је делимично подстакнута премештањем војних трупа и миграцијама становништва на крају Првог светског рата. И Први и Други светски рат изазвали су епидемије тифуса. Оружани сукоби узроковали су неухрањеност, слабу контролу штеточина и лоше санитарно-хигијенске услове; чак је и земљиште било контаминирано. Медицински објекти су били уништени; лекари и медицинске сестре, преусмерени на борбену дужност, нису били у стању да пруже негу, а вакцинација и други програми масовног лечења и превенције обично су посустајали.

Прве две деценије овог века дале су нове, свеже примере. Конфликт у Јемену довео је до највеће епидемије колере у историји, која је заразила 2.5 милиона људи од почетка, 2016. године.

Ратови у Сирији и Ираку довели су до поновног избијања малих богиња и дечије парализе. Колапс програма за контролу инсеката изазвао је ширење кожне лајшманијазе, паразитске болести коју преноси заражена женка пешчане мушице. До 2016. године уништавање инфраструктуре у зонама сукоба довело је до десетоструког повећања таквих случајева у Сирији.

Ратови на Блиском истоку су од тог региона направили „нову глобалну врућу зону тропских болести у настајању, као и оних занемарених”. На другим местима једва да су вести боље.

Током сукоба у Демократској Републици Конго, Централноафричкој Републици и Јужном Судану, богиње су се вратиле, заједно са кала-азаром, најтежом формом лајшманијазе.

Избијање еболе 2018. године у Демократској Републици Конго оставило је више од 2.000 мртвих.

У североисточној Нигерији, напади Боко Харама уништили су чак три четвртине инфраструктуре потребне за вакцинацију, а забележен је и одговарајући пораст случајева дечије парализе, малих богиња, великог кашља, бактеријског менингитиса и жуте грознице.

Чак и у одсуству рата, политичка нестабилност може произвести сличне резултате.

Венецуела је, на пример, под Николасом Мадуром претрпела ниво економског колапса и друштвеног хаоса који је довео до распада здравственог система у земљи. Морбиле су биле искорењене, али су се поново појавиле 2017. године.

Како се инфраструктура јавне хигијене погоршала, дошло је до ширења шистозомијазе, болести коју преносе пужеви и која се обично добија када се људи купају или перу веш у зараженим рекама. (Пужеви су вектори за микроскопске паразите чија јаја завршавају у јетри и цревима, изазивајући упалу и оштећење ткива).

Слом мера контроле штеточина подстакао је пораст болести које преносе комарци, укључујући Зика вирус, чикунгуњу и денга вирус.

Наравно, једном када заразне болести завладају у једној земљи, лако се преносе на друге.

Епидемија дифтерије у илегалним рударским камповима Венецуеле прешла је границу са Бразилом.

Епидемија денга грознице која је пријављена на португалском острву Мадеира, недалеко од обале Африке, можда је настала у Венецуели.

Процењује се да је 10% становништва Венецуеле — више од три милиона људи — емигрирало, придруживши се редовима светских избеглица.

Миграције, климатске промене и економске кризе

У ратом разореним земљама, људи беже још брже, било у земљи или ван ње. Избеглице често немају адекватну храну и склониште, као и приступ здравственој заштити. У импровизованим камповима, неухрањеност, гужва и недостатак вакцинације или медицинске неге повећавају изложеност инсектима и микроорганизмима.

Како су избеглице из афричких и блискоисточних ратова бежале у Европу, болести за које се сматрало да су елиминисане поново су почеле да се појављују: чикунгуња и денга су се појавиле у Италији, Шпанији и Португалу; маларије у Грчкој и Италији.

Острво Корзика доживело је прве случајеве шистозомијазе.

Треба бити обазрив па ове инфекције не приписати искључиво миграцији избеглица, будући да фактори могу бити и загревање у Јужној Европи, услед климатских промена, као и рецесије у Италији и Грчкој.

Други фактор је то што избеглице имају тенденцију да беже у урбана подручја: у Сирији, хиљаде су се настаниле у сламовима у Алепу; у Демократској Републици Конго, Киншаса је постала главно средиште.

Осим миграција, густа урбанизација такође доводи до ширења заразних болести, јер растућа популација брзо надмашује санитарну инфраструктуру. Наредна деценија биће сведок стварања нових мегаградова без преседана, густо насељених урбаних центара са најмање десет милиона становника. Предвиђа се да ће се до 2030. године појавити четрдесетак мегаградова, од којих многи у земљама са ниским приходима у Африци, Азији и Латинској Америци. 

Алармантна је слика мегаградова који нису у стању да осигурају безбедну воду и адекватне санитарне услове, што потенцијално доводи до трбушног тифуса и колере, као и лептоспирозе, зоонозе од које оболевају животиње и људи (природни резервоари бактерије — узрочника инфекције су глодари, пси).

Употпуњењу ове дистопијске визије доприносе климатске промене које ће додатно подстаћи заразне болести.

Топлотни таласи без преседана на Блиском истоку довели су до суша које стварају несигурност по питању хране и снабдевања водом, терајући рурално становништво у већ пренасељене урбане центре.

Високе температуре такође мењају екосистеме инсеката.

Вирус Западног Нила је сада уобичајен у Јужној Европи. Вируси које преносе комарци проширили су се у Јужној и Централној Америци, Карибима итд. Постоје предвиђања да ће до 2050. године инфекције денга грознице даље напредовати у Сједињеним Државама.

Дакле, већина фактора који подстичу инфекције су јасни, опипљиви, мерљиви у природи.

Псеудонаука и национализам

Изузетак чине псеудонаука и национализам, што је на много начина поражавајуће. Како је могуће да нам прете не само инсекти, прљавштина и патогени, већ и нешто тако нематеријално као што су веровања?

Лажна веровања су у великој мери друштвени и културни феномен. Све те мрачне идеологије су лепак за припаднике заједнице; оне потврђују место, чланство и припадност. А пошто је припадност за већину људи дубоко важна, веровања се могу осећати као живот или смрт.

Постоји много веб-локација које шире дезинформације против вакцина, чије се тврдње даље шире на друштвеним медијима и на платформама за е-трговину.

Највећа платформа за е-трговину од свих, Амазон, сада је најактивнији промотер књига против вакцина. Идите на Амазон, кликните на „Здравље, фитнес и дијета”, а затим на „Вакцинације”, видећете толико лажних, обмањујућих књига. 

С друге стране имате антиваксере удружене са десничарским, са популистичким и либертаријанским покретима, који се готово увек позивају на „медицинску слободу”, „слободу здравља” или „слободу избора”, како би оправдали ускраћивање вакцина деци.

Политичко-акциони комитети, под утицајем антиваксера, лобирају пред државним законодавством да допусте родитељима да одустану од захтева вакцине предвиђених календаром вакцинације.

Под Трамповом администрацијом, више од 850.000 долара зајмова из савезног програма заштите плата отишло је у пет главних група против вакцина — укључујући ентитете који су лажно именовани као што су Национални центар за информације о вакцинама и Дечија здравствена одбрана.

Јавни ангажман научника, суспендовање погубне антинаучне пропаганде, јачање биотехнолошке индустрије, давање финансијских подстицаја фармацеутским компанијама за развој нових лекова, заговарање такозване вакциналне дипломатије (земље које су развиле вакцине стављају их на располагање земљама којима недостају) — све су то прагматични и хумантирани приступи у борби против свега наведеног, међутим, морамо бити свесни њихових ограничења.

Та ограничења и даље не поништавају првобитни циљ: спасен живот је и даље спасен живот.

Приступ је подложан истим етичким недоумицама које муче друге облике ангажовања и меке моћи.

Уколико занемаримо геополитичке тенденције, те строго медицински сагледамо ситуацију, разлог за радост је чињеница да многе земље широм света сада имају капацитет да брзо створе поуздане вакцине. Вируси не препознају границе или политичка ривалства, али посебност КОВИД-кризе је у томе што је, иако инхерентно глобална, била и интензивно национална — време међународне сарадње и заједничког искуства, али и забрана путовања и затворених граница. Прерано је рећи како ће се политика ове нове ере одиграти.

Свеједно, можемо стално поправљати свет добрим делима.

Извор: Питер Џеј Хотез, Медицински колеџ „Бејлор“

Текст. „Спречавање следеће пандемије

Питер Џеј Хотез

Питер Џеј Хотез (рођен 5. маја 1958.) је амерички научник, педијатар који се активно залаже у областима глобалног здравља, вакцинологије и контроле занемарених тропских болести. Ради као оснивач декан Националне школе за тропску медицину, професор Педијатрије и микробиологије за белокуларну вирологију на Бејлор медицинском колеџу у Даласу, где је такође директор Центра Дечије болнице у Тексасу за развој вакцине и Одбора за тропску педијатрију, као и универзитетски професор биологије на Универзитету у Бејлору. Хотез је раније био председник Америчког друштва тропске медицине и хигијене и председник и оснивач ПЛОС „Занемарених тропских болести“. Такође је ко-директор „Паразита без граница“, глобалне непрофитне организације са фокусом на оне који пате од паразитских болести у субтропском окружењу.

https://www.bcm.edu/people-search/peter-hotez-23229

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.