Serbian idiot (Српски идиот)

Амерички идиот – оригинална врста

У давна, прадавна времена, у једној земљи ко зна где, прецизније, у САД, 21. септембра 2004. изашао је седми студијски албум америчког рок бенда „Грин деј“ (Green day), који је носио наслов „Амерички идиот“ (American idiot). Концептуални албум, замишљен као „панк рок опера“ од стране чланова бенда, „Амерички идиот“ прати животну причу Исуса од Предграђа (Jesus of Suburbia), адолесцента из ниже америчке средње класе и анти-хероја. Текст насловне нумере изгледа овако у преводу на српски:

 Амерички идиот
  
 Не желим да будем амерички идиот.
 Не желим нацију под новом манијом,
 И можеш ли чути звук хистерије?
 Сублиминални ум јебе Америку.
  
 Добродошли у нову врсту напетости,
 Широм отуђења,
 Где није суђено да све буде у реду.
 Телевизија сања сутрашњи дан,
 Нисмо ми ти које треба пратити,
 Довољно је што се расправљамо.
  
 Па, можда сам ја педерска Америка,
 Ја нисам део сељачке агенде.
 Сада свако нешто пропагира
 И пева у доба параноје.
  
 Не желим да будем амерички идиот,
 Целу нацију контролишу медији.
 Информационо доба хистерије
 Дозива идиотску Америку. 

Српски политички и аполитички (аполитични) идиоти

Реч „идиот“ долази од грчке речи ἰδιώτης idiōtēs, која значи „обичан грађанин“, особа са недостатком професионалних вештина за бављење политиком, за разлику од „званичника“ који те особине наводно поседују. Многи коментатори су у другој половини 19. века интерпретирали реч „идиот“ као „особа коју политика не занима“. То је наравно, било претерано, ако неког не занима политика не мора да значи да је идиот, јер можда има коефицијент интелигенције који не потврђује такву тврдњу. Напротив, многобројни примери поступака, политичких и томе сличних активности оних који су се у 19. и 20. веку бавили политиком доказују управо супротно, тачније, да су очигледно они били ти који су идиоти, без обзира на њихов коефицијент интелигенције. Ми, срећом по нас, живимо у предивном 21. веку и већ су прошле две деценије истог, а идиоти су се, какви год било, не обазирући се на политичку коректност, накотили у поприличном броју и раслојили у толико различитих врста да би тиме и сам Чарлс Дарвин био одушевљен или барем пријатно изненађен.

Лако је рећи како су „аполитични идиоти“ криви за све, нарочито за ову гомилу „политичких идиота“ што нам се свима попела на главу, боље рећи, што нас је зајахала као мазге и нема намеру скинути нам се с леђа у скорије време. Бити „политички идиот“ може бити веома профитабилно (додатак на плату, па и неколико плата, место у управном одбору, намештени тендери за кумовске фирме, проценат за посредника и томе слично). Само треба имати слоновски образ и црну рупу уместо савести. Или бити заиста идиот па убедити самог себе како је то што радиш нешто добро, како тако треба радити и да је то зато што свет почива на „закону јачега“, који је у нашем случају, преиначен у „закон сналажљивијег муватора“  јер се такав сматра најјачим (алфа мужјак број 1), посебно у друштву „српских идиота“ сваке врсте (читај: у кафани).

Али нема то везе, код нас ствари, што се тиче употребе речи „идиот“ и бављења политиком, стоје овако: 1) политиком се углавном баве покварени и безобразни идиоти; 2) они не поседују никакве „професионалне вештине“ за бављење политиком (осим урођеног талента за лоповлук, улизивање и служење онима које, у датом тренутку, сматрају својим вођама); 3) толико су огадили људима свако бављење политиком да би човек који се данас одлучи за улазак у политички ринг морао бити озбиљан идиот, поготово ако мисли да неће изгубити свој „еудоксос“, опет старогрчки, εὔδοξος , eudoxos, а значи „добар глас код суседа и грађана“.

Green day – Belgrade calling, 2013. god.

Кратка историја стварања српских политичких и оних других идиота

Увек је било разних „политичких и аполитичких (аполитичних) идиота“, али пре неких стотинак година, пропорционално броју становника, било их је  знатно мање. Неко ће рећи да је то зато што у то време, после Великог рата, није било демократије, односно, нико те ништа није питао, па је обичан човек (то је у Србији тада био сељак) био слуга, кулак, може бити чак и роб, а политиком су се бавиле искључиво газде, то јест „господа“. После Другог,  још већег рата,  то су били комунисти, који су такође постали газде, нема сумње, али су то постали „у име народа“, те се нису могли тако називати у јавности, него на пример: „друже комесаре“, или „друже директоре“, или „друже управниче“, или „другови и другарице делегати“ и томе слично. Веровали или не, али и у тим црним временима за демократију, било је избора, додуше једнопартијских (делегатских), али избора, и то „непосредних“, јер су радни људи, сељаци и грађани, у друштву поштене интелигенције, излазили, у великом броју, на те и такве „изборе“. Као кроз маглу аутор овог текста се сећа избора на којима је гласао заокруживши неколико бројева испред имена потенцијалних делегата (то је био систем отприлике: „гласајте за 5 од понуђених 15“). Наравно да, са тек напуњених 18 година, појма није имао ко су били ти људи вредни његове подршке. Тако су комунисти, још осамдесетих година прошлог века, уз помоћ „непосредних и делегатских избора“, позивајући се на наслеђе атичке демократије, а примењујући начела социјалистичког самоуправног система, Устава и закона тог времена, претворили наше „маторце“ у „аполитичке идиоте“, иако су они заправо били „политички идиоти“ јер су морали излазити на те изборе (апстиненција, бојкот или једноставно немање времена, нису били опција). Многи од њих су остали такви до дана данашњег, уколико су још међу живима, и никад, али никад, нису променили, ни за нокат, своје мишљење о изборима као о нечему бесмисленом и лицемерном, али нужном, из њима непознатих разлога. Није то никакво чудо, они исто мишљење имају о демократији уопште.

 Онда су дошла времена када је реч „другови“ постала архаична и трансформисала се поново у реч „господа“, али су „српски политички идиоти“ остали оно што су све време били – газде. Реч „газда“ је, вид’ ти тога, хунгаризам (води порекло  из мађарског језика) и значи „богаташ“ (gazdag). Дакле, „господин“ , „друг“, „газда“ = „богаташ“, то су некада били „политички“, а сви остали били су „аполитички идиоти“. Управо су негде у то време почеле протуривати главице кроз политичку омчу прве висибабе демократије и ускоро је свака шуша умислила како се може и треба бавити политиком. Наравно, то је значило да ће се, у догледном, али кратком временском периоду, успешно трансформисати  у „господина“, „друга“, „газду“ = „богаташа“. Само је прво требало да из „аполитичког“ пређе у „политичко идиотско стање“ (нешто попут претварања воде у водену пару или редовне столице у пролив), као и да добије одобрење и подршку одређених кругова из безбедносних структура (то се данас зове „дубока држава“ или народски „удба“).

Мало је оних који су се у време 90-их бавили политиком а да се нису од тог „идиотлука“ поштено окористили. Ако их је и било, могли би се на прсте једне руке набројати. О овима што су одобрили и подржали њихов прелазак у „политичко агрегатно стање“, нема никаквих података (то јест, досијеа) јер су исти завршили као несрећне књиге у „Фаренхајту 451“, али постоји чврсто уверење (широко распрострањено у народу) како ти дубокодржавници, преко својих наследника, још увек управљају свим и свачим.

Поучна прича о „српским иксидиотима“

Политички идиот са оних избора из осамдесет и неке, као и други идиоти његове генерације, кажу како се та генерација зове „генерација X“ (у даљем тексту зваћемо их „иксидиоти“), били су, што би рекле тетке, „антипротивни“ свему што су подржавали и у шта су веровали њихови бебибумовски родитељи. То је било сасвим у реду, јер је тај контрашки ентузијазам, између осталог, произвео позитивне  промене у нашем друштву почетком 21. Века. На жалост иксидиота, наслов чувеног Дикинсовог романа „Велика очекивања“, односно  њихово изневеравање, најбоље осликава све оно што се касније догодило. Зашто? Овај иксидиот то не зна, али може да наслути. Ето, на пример:

На његовом изборном месту број 22, на Новом Београду, гласа се у свечаној сали месне заједнице (попнеш се на први спрат), где још увек нема кабина за гласање. Гласаче одвајају једне од других импровизоване преграде, направљене од исцепаних картонских кутија, вероватно узетих из супермаркета у приземљу. По једна хемијска оловка привезана је канапом за сваку од четири преграде. Не морам посебно напомињати да је тако било и на оним изборима осамдесет и неке.

Тешко је поверовати да се, ако се већ није нашло за сходно набавити пар кабина за гласање, за 30 и кусур година, на изборном месту бр. 22, било шта друго променило набоље, нарочито не оно што би подразумевало повећање степена демократичности изборног процеса, као и да је икога икад, на том, или било ком другом, изборном месту, болело уво за изборни процес, изборе и тај „празник демократије“ уопште, осим да дођe до победе на њима, у ту сврху користећи се свим могућим средствима, дозвољеним и недозвољеним. Српски „политички и аполитички иксидиоти“ вредно дељани и организовани од стране важних друштвених чинилаца годинама уназад (од „удбе“, преко медија, до образовно-васпитног система), попут њихових матораца, не верују у демократију, они чак имају слабу представу шта је то заправо. Они су изгубили, ако су уопште и имали, веру у значај сопственог гласа, сматрајући, могуће с пуним правом, да је од свих теорија завере једина потпуно тачна она да њихов глас не значи ништа, и да њихове „политичке идиоте“ бира неко други, лоциран у спољном свету, као што је то било одувек. Довољно сналажљиви за категорију „политичких иксидиота“, исти су своје деловање, политичко и свако друго, у потпуности прилагодили таквом стању ствари и јашу у сутон, ка неумитном крају филма или ка наставку, њима је свеједно.

Логичан закључак ове мисаоне тираде гласио би: Што је више „аполитичких (аполитичних) идиота“, то је власт „политичких идиота“, која омогућава профитабилан живот и рад њених блиских подржавалаца, сигурнија, дуготрајнија и монументалнија, а по демократско друштвено уређење погубнија од изгладнелог вука у тору с овцама.

Владимир Павловић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.