Сатанин син

Имао сам једанаест година, а моја два другара, Хас и Морган, имали су по дванаест и било је лето, није се ишло у школу, седели смо на трави иза гараже мога оца, на сунцу, и пушили.

Чарлс Буковски

„Маму му јебем“, рекао сам.

Седео сам испод дрвета. Морган и Хас седели су наслоњени на зид гараже.

„Шта је сад?“ упитао је Морган.

„Морамо да средимо тог штакора“, рекао сам. „Он је срамота за читав крај!“

„Ко?“ упитао је Хас.

„Симпсон“, рекао сам.

„Аха“, рекао је Хас, „много је пегав. Нервира ме.“

„Није то“, рекао сам.

„Него?“ упитао је Морган.

„Тај морон прича да је карао неку клинку у мом дворишту. Који је то лажов!“

„Слажем се“, рекао је Хас.

„Не зна тај да јебе“, рекао је Морган.

„Али јебено зна да лаже“, рекао сам.

„Мука ми је од лажова“, рекао је Хас, избацивши колут дима.

„Плус је и пегав“, рекао је Морган.

„Онда стварно треба да га средимо“, рекао сам.

„Зашто да не“, рекао је Хас.

„Идемо“, рекао је Морган.

Отишли смо до Симпсонове куће и ето њега: играо се лоптицом за бејзбол бацајући је у зид гараже.

„Еј“, рекао сам, „види ко нам се то забавља.“

Симпсон је ухватио одбијену лопту и окренуо се.

„О, здраво!“ рекао је.

Опколили смо га.

„Јеси ли карао неке клинке ових дана?“ упитао га је Морган.

„Не.“

„Шта то треба да значи?“ рекао је Хас.

„Појма немам.“

„Кладим се да никад никог ниси карао осим себе!“ рекао сам.

„Идем сад унутра“, рекао је Симпсон. „Мама ме замолила да јој оперем судове.“

„Одакле их вади? Из пизде?“ рекао је Морган.

Смејали смо се. Примакли смо се Симпсону. Изненада сам га ударио песницом у стомак. Згрчио се, држећи се за утробу. Остао је тако бар пола минута, онда се исправио.

„Мој тата треба сваки час да дође“, рекао је.

„Је л’? Можда је и твој тата карао неке клинке ових дана?“ рекао сам.

»Не.“

Смејали смо се.

Симпсон је ћутао.

„Види му пеге“, рекао је Морган. „Кад год кара неку клинку искочи му нова пега.“

Симпсон је ћутао. Уплашено је изгледао.

„Имам сестру“, рекао је Хас. „Откуд знам да нећеш секу да ми караш.“

„Никад то не бих урадио, Хас, кунем ти се!“

„Је л’?“

„Да, кунем ти се!“

„Лепо, ево ти нешто да се не предомислиш! “

Хас га је лупио песницом у стомак. Симпсон се поново згрчио. Хас се сагнуо, захватио шаку земље и гурнуо је Симпсону за врат. Симпсон се усправио. Имао је сузе у очима. Сиса.

„Пустите ме, молим вас!“

„Куда?“ рекао сам. „Да се скембаш под мамину сукњу и вадиш јој судове из пизде?“

„Кога си ти карао?“ рекао је Морган. „Ти и немаш киту! Сав си пичка, шораш из увета!“

„Ако ми само погледаш сестру“, рекао је Хас, „тако ћу те изгазити да ћеш цео да се претвориш у пегу!“ „Молим вас, пустите ме!“

Дошло ми је да га пустим. Можда и није карао. Можда је само маштао о томе. Али био сам млади вођа. Нисам смео да покажем самилост.

„Полази с нама, Симпсоне.“

„Нећу!“

„Не сери него полази с нама! Напред, марш! “

Стао сам му иза леђа и шутнуо га у дупе. Крикнуо је.

„Шта кукаш!“ викнуо сам. „Кукај па си најебао! Полази кад говорим! “

Повели смо га преко травњака и улице у моје двориште.

„Сад стани мирно“, рекао сам. „Руке на бокове! Ово је преки суд!

Окренуо сам се ка Хасу и Моргану и рекао: „Сви они који мисле да је овај човек крив зато што је лагао да је карао клинку у мом дворишту нека кажу ‘крив је’!“

„Крив је“, рекао је Хас.

„Крив је“, рекао је Морган.

„Крив је“, рекао сам.

Окренуо сам се ка заробљенику.

„Симпсоне, осуђен си!“

Сада су Симпсону стварно текле сузе.

„Ништа нисам урадио!“ јецао је.

„Зато си и осуђен“, рекао је Хас. „Због лагања!“

„Али ви стално лажете!“

„Не о карању“, рекао је Морган.

„О томе највише и лажете, од вас сам научио!“

„Наредниче“, окренуо сам се Хасу, „запушите уста осуђеном! Мука ми је од његових лажи!“

„Разумем!“

Хас је отрчао до жице за сушење веша. Нашао је марамицу и крпу за судове. Држали смо Симпсона, а он му је набио марамицу у уста и везао крпу одозго. Симпсон је нешто мумлао и променила му се боја лица.

„Може ли да дише?“ упитао је Морган.

„Има нос“, рекао сам.

„Аха“, сложио се Хас.

„Шта ћемо сад?“ упитао је Морган.

„Заробљеник је крив, зар не?“ рекао сам.

„Аха.“

„Добро, као судија осуђујем га на казну вешањем за врат док не умре!“

Симпсон је нешто мумлао испод крпе. Његове очи гледале су у нас, преклињући. Утрчао сам у гаражу по конопац. Колут дугачког и дебелог ужета висио је о клину. Појма нисам имао зашто га је отац чувао. Колико ја знам, никад га није употребио. Ето прилике.

Изашао сам с конопцем.

Симпсон је почео да бежи. Хас га је гонио. Бацио се на њега и оборио га. Преврнуо га је и почео да га млати песницама. Притрчао сам и одаламио Хаса конопцем преко лица. Престао је да га удара. Погледао је у мене.

„Скоте, јебаћу ти матер!“

„Као судија, пресудио сам да овај човек буде обешен! Тако ће и бити! Пуштај осуђеног!“

„Сад си стварно најебао!“

„Прво ћемо вешати осуђеног! После ћемо ти и ја расправити ствар!“

„Обавезно“, рекао је Хас.

„Нека осуђени устане!“ рекао сам.

Хас се померио и Симпсон је устао са земље. Нос му је био крвав и умрљао му је кошуљу на грудима, јаркоцрвено. Симпсон као да се помирио. Није више јецао. Али израз у његовим очима био је ужасан, грозно је било гледати га.

„Дај пљугу“, рекао сам Моргану.

Набио ми је цигарету у уста.

„Припали“, рекао сам.

Морган ми је припалио и ја сам повукао дим, а онда, држећи цигарету у устима, испустио сам дим кроз ноздрве, правећи петљу на крају конопца.

„Поставите осуђеног на трем!“ наредио сам.

Пребацио сам конопац преко греде и привукао омчу испред Симпсоновог лица. Није ми се терало даље с тим. Сматрао сам да је Симпсон довољно патио, али био сам вођа и морао сам да се бијем с Хасом после тога па нисам смео да покажем никакву слабост.

„Можда не би требало“, рекао је Морган.

„Овај човек је осуђен“ дрекнуо сам.

„Тачно!“ дрекнуо је Хас. „Нека виси!“

„Види, упишао се“, рекао је Морган.

Стварно, на Симпсоновим панталонама појавила се тамна мрља која се ширила.

„Сиса“, рекао сам.

Набацио сам омчу преко Симпсонове главе. Потегао сам конопац и уздигао Симпсона на прсте. Онда сам везао крај конопца за славину на зиду. Чврсто сам везао конопац и викнуо: „Одјебимо одавде!“

Гледали смо у Симпсона како виси на врховима прстију. Помало се љуљао у круг на конопцу и већ је изгледао мртав.

Побегао сам. Морган и Хас бежали су за мном.

Истрчали смо на улицу и Морган је скренуо ка својој кући а Хас ка својој. Схватио сам да немам куда да одем. Хас, помислио сам, или си заборавио на тучу, или си збрисао од тога.

Стајао сам на улици око минут, онда сам поново утрчао у двориште. Симпсон се и даље љуљао на конопцу. Заборавили смо да му вежемо руке. Покушавао је да олабави конопац на врату, али руке су му биле слабе. Пришао сам славини, одрешио конопац и пустио га. Симпсон се срушио на трем, затим се откотрљао на траву.

Лежао је лицем ка тлу. Обрнуо сам га и скинуо крпу с његових уста. Лоше је изгледао. Изгледао је као да умире. Нагнуо сам се над њим.

„Слушај, сисо, немој да умреш, нисам хтео да те убијем, веруј ми. Ако умреш, жао ми је. Али ако не умреш и ако икад кажеш неком, онда си стварно мртав! Је л’ ти јасно?“

Симпсон није одговорио. Само је гледао у мене. Ужасно је изгледао. Лице му је било тамноцрвено, а на врату је имао трагове од конопца.

Усправио сам се. Гледао сам га неко време. Није мрдао. Какво срање. Осетио сам слабост, завртело ми се. Онда сам се прибрао. Дубоко сам удахнуо и изашао на улицу. Било је око четири поподне. Ходао сам даље. Изашао сам на булевар и ходао даље. Свашта ми се мотало по глави. Чинило ми се да је мом животу крај. Симпсон је одувек био сам. Можда усамљен. Никада се није дружио са нама. Чудан нам је био због тога. Можда нам је то највише и сметало. А ипак је било и нечег лепог у вези с њим. Осећао сам да сам урадио нешто јако лоше, а истовремено као и да нисам. Углавном сам осећао неку празнину у стомаку. Ходао сам и ходао. Пешачио сам скроз до аутопута и натраг. Ципеле су ми баш ојадиле стопала. Моји су ми увек куповали јефтине ципеле. Држале би се највише недељу дана, а онда би кожа пукла и клинци би пробили кроз ђон. Свеједно сам ходао даље.

Кад сам стигао до куће, већ се смркавало. Полако сам ушао у двориште. Симпсон није био тамо. И конопац је нестао. Можда је умро. Можда су га однели. Или се одвукао негде. Гледао сам наоколо.

Лице мога оца било је приљубљено о мрежу на вратима.

„Улази“, рекао је.

Попео сам се на трем и прошао поред њега. „Мајка још није дошла. Баш добро. Иди у собу. Хоћу да попричам са тобом.“

Ушао сам у собу и сео на ивицу кревета, буљио сам у своје јефтине ципеле. Отац је био крупан човек, висок бар 185. Имао је велику главу, а очи су гледале испод чупавих обрва. Усне су му биле дебеле а уши огромне. Био је опак без имало труда.

„Где си био?“

„Шетао.“

„Шетао. Зашто?“

„Волим да шетам.“

„Откад то?“

„Од данас.“

Настало је дуго ћутање. Онда је поново проговорио.

„Шта се десило у нашем дворишту?“

„Је П мртав?“

„Ко?“

„Опоменуо сам га да не прича. Ако је причао, није мртав.“

„Не, није мртав. Његови су хтели да зову полицију. Дуго ми је требало да их одговорим од тога. Да су звали полицију то би убило твоју мајку! Јеси ли свестан?“ Ћутао сам.

„То би убило твоју мајку, јеси ли свестан?“

Ћутао сам.

„Морао сам да им платим да не причају о томе. Мораћу чак и трошкове лечења да платим. Пребићу те као никад у животу! Излечићу ја тебе! Не треба ми син који се не уклапа у друштво!“

Стајао је на вратима, непомичан. Погледао сам у његове очи испод тих обрва, у читаву ту телесину.

„Предај ме полицији“ рекао сам. „Нећу тебе. Предај ме њима.“

Полако је кренуо ка мени. „Полиција нема разумевања за такве као што си ти.“

Устао сам са кревета и стиснуо песнице.

„Само приђи“, рекао сам. „Добићеш батине!“ Обрушио се на мене. Заслепљујући блесак и ударац тако јак да га стварно нисам осетио. Био сам на поду. Устао сам.

„Боље ме убиј“, рекао сам. „Јер кад будем већи убићу те!“

Следећи ударац бацио ме под кревет. Згодно место. Гледао сам навише у федере и ништа ми пре тога није изгледало тако пријатељско и тако дивно као ти федери.

Онда сам се смејао, био је то паничан смех, али смејао сам се, смејао сам се јер сам помислио да је Симпсон можда стварно карао неку клинку у мом дворишту.

„Зашто се смејеш?“ дрекнуо је отац. „Ти си заиста син Сатане, ниси мој син!“

Угледао сам његову крупну шаку како копа под креветом, тражећи ме. Кад се приближила, дохватио сам је с обе руке и ујео је из све снаге. Чуо сам нељудски крик и шака се повукла. Осетио сам влажно месо у устима, испљунуо га. Онда сам спознао да Симпсон није мртав, већ да је смрт очигледно дошла по мене.

„Тако значи“, чуо сам пригушен очев глас, „оно што си тражио сад ћеш богами и добити. . . “

Чекао сам, и док сам чекао чуо сам чудне шумове. Чуо сам птице, чуо сам кола како пролазе, чуо сам чак и куцање свог срца док ми је крв струјала кроз тело. Чуо сам оца како дише и померио сам се дубље ка средини кревета и чекао на оно што следи. 

„Son of Satan“: из књиге Septuagenarian Stew: Stories & Poems (1990).