Педро Салвадорес

Хуану Марчинсону[1]

Желим да забележим, можда први пут, један од најчуднијих и најжалоснијих догађаја наше историје. Што мање се мешати у приповедање, изоставити живописно додавање и рискантне претпоставке је, чини ми се, најбољи начин да то урадим.


Хорхе Луис Борхес

Три личности су човек, жена и велика сенка једног диктатора.[2]  Човек се звао Педро Салвадорес; мој дед Асеведо видео га је неколико дана или неколико недеља после битке код Касероса Педро Салвадорес можда се и није разликовао од већине људи, али његова судбина и године учинили су га јединственим. По свој прилици био је поседник као толики други људи у његовом времену. Имао је (усуђујемо се да претпоставимо) велико пољско имање и био је унитарац.[3]  Презиме његове жене било је Планес; њих двоје живели су у улици Суипача, недалеко од улице Темпле. Кућа у којој су се одиграли догађаји биће да је била иста као и друге: капија, предворје, гвоздена капија која води у дубоко двориште, одаје. Једне ноћи, негде око 1842, чули су све јачи потмули топот коњских копита по земљи некалдрмисане улице и гласове коњаника који су викали „живео” и „смрт”. Росасови људи[4] , овај пут, нису отишли даље. После вике чули су се поновљени ударци о капију. Док су људи разваљивали капију, Салвадорес је стигао да склони трпезаријски сто, подигне ћилим и сакрије се у подруму. Жена је вратила сто на своје место. Росасови људи упадоше; долазили су да одведу Салвадореса. Жена им рече да је он побегао у Монтевидео. Они јој не повероваше; ишибали су је, поразбијали су сав плави порцелан, испретурали целу кућу, али није им пало на памет да подигну ћилим. У поноћ одоше, али се заклеше да ће се вратити.

Овде стварно почиње повест о Педру Салвадоресу. Живео је девет година у подруму. Ма колико ми говорили да се године састоје од дана а дани од часова и да су девет година апстрактан појам и немогућ збир, ова прича је ужасна. Слутим да у тами, коју су његове очи научиле да одгонетају, није ни на шта мислио, чак ни на своју мржњу ни опасност. Био је ту, у подруму. Неки одјеци тога света који му је био забрањен допирали су до њега: уобичајени кораци његове жене, ударци ведра о камен, тешки млазеви кише у дворишту. Сваки дан, уосталом, могао је бити последњи.

Жена је полако отпустила сву послугу која је могла да их пријави. Рекла је својој родбини да је Салвадорес у Уругвају. Зарађивала је за обоје шијући за војску. Временом је добила двоје деце; породица је се одрекла мислећи да их је добила са љубавником. После тираниновог пада вероватно су је на коленима молили да им опрости.

Шта је био, ко је био Педро Салвадорес? Шта га је држало у заточењу – страх, љубав, невидљиво присуство Буенос Ајреса и, коначно, навика? Да је не би оставио, жена му је морала саопштавати вести о заверама и победама. Можда је био кукавица, а жена је из оданости скривала да то зна. Замишљам га у његовом подруму, можда без свеће, без књиге. Тама га је вукла у сан. У почетку је морао сањати страшну ноћ у којој сечиво тражи грло, отворене улице, равницу. Затим, како су године пролазиле, није могао да побегне и сањао је подрум. Био је у почетку прогоњен, угрожен; касније, то никада нећемо знати, мирна животиња у својој јазбини или нека врста мрачног божанства.

Тако је било све до оног пролећног дана 1852. када је Росас побегао. Онда је скривени човек изашао на светлост дана; мој дед је разговарао с њим. Подбуо и угојен, имао је боју воска и говорио је тихо. Никада му нису вратили земљу коју су му били конфисковали; мислим да је умро у беди.

Као и све ствари, судбина Педра Салвадореса нам изгледа као симбол нечега што почињемо да схватамо.


[1] Хуан Мерчисон (John Murchison) – Американац аргентинског порекла, Борхесов секретар за време песниковог гостовања на Харварду (1967).

[2] Сенка једног диктатора – реч је о X. М. Росасу (1793-1877). Свргнут 1852. године, после битке код Касероса, Росас је побегао у иностранство.

[3] Унитарци и федералисти – две противничке партије чији је сукоб довео до грађанског рата у Аргентини.

[4] Росасови људи – присталице диктатора Росаса имале су своју полувојну организацију, масорку (мазорза – клип кукуруза) која је спроводила прави терор над становништвом.