Пас којем смо сломили ухо

(прича)

Биста Мака Диздара и Миљенко Јерговић

Овај салаш мој је дјед купио 1949. Људи ће ти обично рећи да су петсто година ту гдје јесу, ваљда мисле да ће тако нагласити право на своју земљу и кућу, али ја ти нисам такав, ја ћу ти рећи точно како је било: овај салаш дјед је купио 1949. Не знам од кога га је купио, шта је тај био по националности и камо је отишао, нити ме је то занимало док је дјед био жив. Послије су дошла друга времена, људи су се кренули распитивати око таквих ствари, али њега више није било да ми каже.

Видиш, тамо је прије рата била штала. С друге је стране био сјеник. А видиш, онај тамо зид око имања, он је остао. Ту гдје сједимо био је свињац. Кућа је била за спрат нижа. Имали смо два пса. Једнога малог, црног мјешанца, не сјећам се ни како се звао, и вучјака, њемачкога овчара, како се то стручно каже, лијепога и крупног, а доброг ко крух. Ми дјеца би се играли Текса Вилера и разбојника. Он би у тој игри био Тексов коњ. Јахали смо на њему по дворишту и учили га да не лаје, јер коњи не лају. Послије би Тексов коњ погинуо, па смо га учили да буде мртав. Све је то Ђеси подносио, никада никога није угризао, није се наљутио, нити је побјегао од игре. Чудо једно како нас је трпио. Толико нас је трпио да смо му једном, није имао још ни годину дана, у некој игри сломили ухо. Отац је био љут, питао је што смо то учинили с Ђесијевим ухом, а ми погнули главе и шутимо. Шути и Ђеси. И да је знао говорити, он нас не би одао. То му је ухо заувијек остало клемпаво. Кад год би староме дошло друштво из Вуковара па би се похвалио својим вучјаком, нетко би упитао какво му је то ухо. И онда су се смијали да се извлачи на дјецу, јер нитко никада није чуо за случај да су дјеца псу сломила ухо.

У прољеће 1991. Ђеси је кренуо копати рупу испод штале, дубоку, као да ће ископати трап за кромпире. Мајка га одвраћала, ујутро би затрпавала оно што Ђеси обноћ ископа, а онда јој је досадило. Нека пас копа, ионако је дошло неко лудо вријеме, у Борову је потекла крв, ноћу се из даљине чују рафали, а комшије кренуше да одлазе свако на своју страну: једни у Београд, други у Осијек, трећи у Њемачку. И тко би се онда бавио тиме што ће пас поткопати шталу. Ено га, и данас ту слику могу видјети, завукао се испод штале и копа, а само му реп и гузица вире.

Можеш ли ти вјеровати да је он знао? Да је знао и да је по цијеле ноћи копао склониште? Кажу, животиња предосјети потрес и олују, чује тутњаву под земљом или нањуши озон, али како би могла наслутити рат? И ти вјерујеш да је Ђеси знао? Поштено да ти кажем, не бих ти ово даље могао ни причати да не вјерујеш. Не бих се наљутио, далеко од тога, нећемо се због таквих ствари љутити један на другога, али истина је да не бих могао наставити о Ђесију да не знаш како је он знао да почиње рат. Можда ми и нисмо знали, сигурно нисмо, нису то знали ни они који су пред рат бјежали све до Канаде, али наш вучјак је знао. Толико је био паметан.

У љето гранате и ракете почеле су прелијетати наш салаш. Летјеле су на Вуковар, све док нам једнога дана није стигла тетка са торбама. Она је становала у гарсонијери, у једној згради близу поште. Каже, ја бих остала код вас на салашу, док се ово мало не смири. Мајка вели остани, него шта ћеш него остати. И тако су неко вријеме њих двије пиле кафу, оговарале родбину и грицкале маковњачу, док су им гранате фијукале изнад главе. Што би чешће која фијукнула, то су њих двије живље ћеретале, правећи се да ништа не чују. Мислиле су да је салаш између два свијета, српскога и нашега хрватског, и та ће та два свијета између себе ратовати, све док не дође мир. До тада се ваља стрпјети на салашу, јер салаш је једино сигурно мјесто од граната. Тко би и зашто запуцао по нашем салашу?

Једнога дана отац се није вратио из Вуковара. Срби су га негдје успут заробили, три мјесеца га нећемо видјети, све док нам га не врате у некој размјени заробљеника. Али то ће већ бити у Осијеку.

Након тога мајка и тетка више  нису могле мирно пити кафу. Сједиле су и шутјеле, свака на своме крају кухињскога стола, а онда су једне вечери, готово без ријечи, покупиле албуме с фотографијама, златнину и сребрни есцајг, те очеве и дједове дипломе, свједоџбе и одликовања, и рекле нам да сутра ујутро идемо. Нисмо их ништа питали, а шта смо и могли да их питамо и шта су нам њих двије могле рећи?

Ујутро је један комшија одвео нашу краву и свиње, а кокоши, патке и гуске разлетјеле су се по салашу. Рекао је да ће их добро чувати, смијао се и покушавао збијати шале, а тетка му је, исто тако се смијући, рекла мани ме се Јоване, нисам ти ја више млада цура. Мајка је припремила храну и воду за псе. Отопила је месо из замрзивача и наслагала га у лонце по дворишту, да им што дуже траје. Да им дотраје док се ми не вратимо. Ђеси је само обилазио око ње, није ни јео, ни пио, него ју је само пратио по авлији. А онај мали је кренуо да ждере, као да му је задње у животу, и скоро да је није ни погледао. Онда се она расплакала. Не због малог, него због Ђесија.

Јест, вјеровала је да ћемо се брзо вратити и да ће псима дотрајати хране и воде. Сви смо ми то вјеровали и није ми драго кад нам нетко каже да смо били наивни. Или не волим оне који нису наивни, него су, као, све знали. Оно што ће се догодити могли су знати само јако зли људи. И јако добри пси.

Када сам шест година касније први пута дошао на салаш, све је било друкчије. Само је онај тамо сремски хоризонт био исти, а све друго, и куће, и дрвеће, и кукурузи, и боја неба, и мирис земље, било је друкчије. Наша је кућа остала под кровом, али све је из ње опљачкано, сво покућство, намјештај, лустери. Електричне су инсталације биле ишчупане из зидова и однесене. Велика је мука то видјети, човјеку се учини да након тога више неће бити исти, неки га страх ухвати, барем је мене ухватио, јер страшно је, то знаш, видјети раскомадано људско тијело, али – мисли ти да сам ја бездушан – страшније је видјети своју раскомадану кућу.

Рекох, ноћас ћу ја овдје преспавати. Ви како хоћете, али ја морам. Ако тако не учиним, ово што сам видио никада ми неће изаћи из главе. Они кажу ти су луд, не можеш ту остати, немаш ни оружја, ако недајбоже нетко обноћ дође да те закоље. Небојте се, рекох, пусто је ово доба након што су ратови изгубљени, никада нисмо били сигурнији него сад. И више никада нећемо ни бити овако сигурни.

У гепеку сам имао врећу за спавање, увијек је носим са собом, некад ми је требала због цура, а послије ми је остало као навика, па сам је простро у просторији у којој је некада била кухиња. Легао сам и одмах заспао. Није ме било страх, јер више није било никога.

Ујутро сам се пробудио сав укочен. Једва сам одбауљао ван. Било је врело љетно јутро, чуло се како јара избија из земље, а ја сам пошао да још једном обиђем салаш, прије него што ћу кренути према Осијеку. Ушао сам у шталу, кад је нешто зарежало на мене. Требало је времена да се очи привикну на мрак, а онда сам угледао пса, мршавог као авет, закрвављених очију и скоро сасвим без длаке. Изгледао је страшно. Никада нисам видио таквога пса. Како бих направио корак, он би зарежао. Без намјере да ме нападне. Из навике.

А онда сам угледао то ухо. Ђеси, викнуо сам, али он ме није препознао, него је само опет зарежао. Ђеси, то сам ја, говорио сам му, па сам отрчао до аута, имао сам месни нарезак и пола круха, донио сам му, али мој Ђеси то није ни оњушио. Само је режао и спремао се да угризе ако му се превише примакнем. Он ме више није знао.

Отишао сам у Осијек по њих, и исто смо се поподне вратили, с храном и с неком гуменом кости. Замисли ти нас будала, након свега, ми ти долазимо с гуменом коском. Али њега више није било. Нестао је заувијек, а ја данас не знам је ли ми горе што нам је шест година чувао салаш или што ме више није препознао.

Преузето са „Ајфеловог торња“