Како после политичког хапшења средњошколца учити децу да постану активни грађани?

Да ли су просветни радници дужни да подигну глас против неправде? Да, јесу! Није им додуше дозвољено да шире партијско-политичку агитацију по школама, али им нико не може ускратити уставно право да слободно изразе свој грађански став. Заправо, то и јесте политички чин у најширем смислу те речи. Првенствено јер је и “грађанин” политичка категорија, и тако ће бити све док појединац свој грађански идентитет буде темељио на припадности држави као политичкој заједници. Да ли је онда морално да просветни радници ћуте док се хапсе њихови ђаци који желе да функционишу као активни грађани?! Не, није! Штавише, морална обавеза сваког просветног радника је да подигне глас против сличних девијација које производе поседници моћи! Уосталом, просветни радници су у школама због ђака, а нису ђаци у школама ради просветних радника.  Битно је да се нешто научи, између осталог и како постати активан грађанин који на цивилизован начин исказује своје незадовољство због општег стања у друштву. 

Ученик Филолошке гимназије, Павле Цвејић, ухапшен је у суботу увече у згради Јавног сервиса „свих грађана” Србије. Ако је тачно да је Павле ненасилно користио своје уставом загарантовано право да изрази грађанско незадовољство у форми тзв. седећег протеста, премда уопште не би требало сумњати у то да јесте, онда Павле заслужује оцену „веома успешан” из предмета грађанско васпитање! Као прво, ушао је у просторије Јавног сервиса свих грађана Србије како би на ненасилан начин захтевао своје право да зна све! (РТС – ВАШЕ ПРАВО ДА ЗНАТЕ СВЕ). За оне који не знају, Јавни сервис је власништво свих грађана Србије – чак и оних који нису по вољи власти јер месецима протестују широм земље. И тако би требало да остане пошто РТС није сервис васти! Па ипак се у Дневнику Јавног сервиса грађанским протестима посвећује пар минута седмично! Премда се протести одржавају преко читаве недеље у многим градовима Србије. 

С друге стране, уколико Павле заиста није испољио агресију према јавној имовини и органима реда и мира, а извесно је да није, онда то значи да га је држава противуставно лишила слободе. Јер Павле је само искористио своје грађанско право (гарантовано од стране државе) да од Јавног сервиса тражи објективно, благовремено и истинито обавештавање (Члан 51 Устава Републике Србије). Узгред, Јавни сервис плаћају и Павлови родитељи, као што га плаћа и писац овох редова и ти, уважени читаоче. Међутим, држава је средњошколца Павла ухапсила и затворила га попут каквог хулигана. А требало је да га заштити као свог грађанина. 

И управо због тога просветни радници (и министар просвете приде) немају право да ћуте! Па чак и да је био изманипилисан те вечери, како претпоставља председник државе (а што је мало вероватно, будући да је слободан грађанин по дефиницији отпоран на манипулацију), па чак и да су га лидери опозиције наговорили да седне на под РТС-а, Павле не би смео бити процесуиран – посебно не по закону који важи за фудбалске и остале хулигане. Јер, средњошколац Павле је пре свега активан грађанин ове земље, а не зомбификована јединка лишена способности да мисли својом главом. Он је грађанин са великим Г, а не хулиган! Њега нико није морао да зове на протесте, јер слободне грађане нико не мора да зове! Они својом вољом долазе или не долазе! 

Па ипак, држава је хапшењем и затварањем једног грађански освешћеног средњошколца покушала да стави знак једнакости између активног грађанства и хулиганства. Штавише, хапшењем и затварањем једног грађански освешћеног средњошколца држава је послала поруку младим људима у Србији да је опасно мислити сопственом главом и бити активан грађанин. Такође, хапшењем и затварањем једног грађански освешћеног средњошколца држава је послала поруку професорима грађанског васпитања, устава и права грађана, социологије… да добро припазе чему уче ђаке на својим часовима. Рецимо, како се Владавина права (Члан 3 Устава РС) остварује уставним јемствима људских и мањинских права; како Забрана дискриминације (Члан 21 Устава РС) подразумева да свако има право на једнаку законску заштиту без дискриминације по било ком основу, између осталог и по основу политичког уверења; како свако има право на Личну слободу и безбедност (Члан 27 Устава РС) и како је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом; како се јамчи Слобода мисли, савести и вероисповести (Члан 43 Устава РС); Слобода мишљења и изражавања (Члан 46 Устава РС) као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје; како свако има Право на истиниту, потпуну и благовремену обавештеност (Члан 51 Устава РС) о питањима од јавног значаја, и како су средства јавног обавештавања дужна да то право поштују; како грађани имају Право на учешће у управљању јавним пословима (Члан 53 Устава РС); како Председник Републике (Члан 111 Устава РС) треба да изражава државно јединство Републике Србије; како Неспојивост функција Председника Републике (Члан 115 Устава РС) подразумева да Председник не може обављати другу јавну функцију или професионалну делатност итд.

На концу, чему професори грађанског васпитања, устава и права грађана, социологије… треба да уче своје ђаке након хапшења и затварања једног грађански освешћеног средњошколца? Да буду поданици, а не грађани!? Да не користе своја уставом загарантована права!? Да је слобода говора опасна по здравље!? Да Јавни сервис грађана Србије није телевизија свих грађана!? На концу свих конаца, како након политичког хапшења и затварања једног средњошколца учити децу да постану активни грађани? Лако! Често им читати Устав Републике Србије, илити највиши правни акт ове земље, у којем све лепо и јасно пише.

ОДБРАНИМО ШКОЛЕ