Микроби

Михаил Булгаков

24. у месецу.

Овај датум памтим, јер се тог датума моја кћерка разболела од непознате и тајанствене болести, праћене температуром…

26. …

за коју се испоставило да је шарлах. Доктор ми је саопштио да је моју кћерку неопходно хитно упутити из наше станице у станицу на којој се налази болница. А о мени је рекао следеће:

– Ви сте сад преносилац заразе. Зараза је чак и у вашем капуту.

27.

Данас сам, од самог јутра, кренуо да преносим заразу. Као прво – у пријемну амбуланту (по болеснички картон). Тамо капути висе. И њима сам прикључио свој. Седухин, познаник, пита:

– Јел’ то теби по оковратнику као да нека стеница мили?

Ја кажем:

– Ма каква стеница, то је – микроб.

– Каква грдосија! – каже Седухин. – Свако дете тај може да изнури.

– Микроб – врстан! – кажем ја.

Кад сам извадио картон, одлучио сам да одем у канцеларију (да саопштим број картона).

Службеници сам поклонио пар микроба (она има осмогодишњу кћерку), оних мало крупнијих.

Само што сам хтео да одем – сустиже ме Шапкин и говори да је Кузејев изгубио главу (Кузејев ме замењује због шарлаха). Испада да су му под руку дошле пошиљке с тако тешким одређивањем таксе, да седи и плаче над њима.

– Ја – говорим – нисам сам, већ с микробима…

– Дођавола с њима – каже Шапкин – иди, спасавај Кузејева!

Пошао сам и пријатељски помогао Кузејеву. Сад и по Кузејеву миле микроби.

После њега, пошао сам да тражим санитарни вагон. Међутим, он је нестао. И то ево на који начин. После ремонта у Лењинграду, пошао је у правцу наше станице, Спирово (од ње до Лењинграда има око 350 врста) и путује шест дана, а кад ће стићи – не зна се.

Тада, пошто сам успут шарлахом измазао све што сам могао, пошао сам код лекара. Овај је наредио да се за превоз болесника дâ вагон 4. класе…

Булгаковљева кућа у Москви (данас музеј и театар)

28. …

који смо натоварили шарлахом и кренули. Вагон није имао спроводника и ја сам сâм себе поставио за спроводника, уз привремено вршење дужности ложача. Будући да на вагон никакав натпис о томе да је под заразом нису ставили, ја сам своје дужности сјајно обавио. Било је 15 станица, и на свакој од њих с веселим жагором у вагон су улазили ђаци. Ја сам се с њима расправљао, избацујући их из вагона, и многи ови цветови живота отишли су посејани микробима.

Поред тога, на једној станици обасули су ме псовкама због тога што шарлах не развозим у специјалном вагону.

– Ја бих га са задовољством развозио у специјалном вагону, само што њега нема – рекох ја.

У десет ујутру стигли смо у болницу, где сам с уживањем гледао како болничарка пере чаше над кадом и под чисти сувом четком, а затим сам осетио глад и жеђ, предао своје дете у руке медицине и пошао да шарлахом снабдевам чајџиницу ЕПО.

Чекајући воз, три сата сам провео у чајџиници, преносећи заразу на чаше, тањириће, зидове, под, таванице, чајнике, суседе и грађане друштвене исхране, који су служили кипућу воду. Пошто сам се добро напио и начисто заразио, осетио сам досаду и, будући да није било биоскопа, отишао сам да гледам како дезинфикују вагон, у којем сам дотерао шарлах.

Али тај призор ми је био ускраћен пошто се испоставило да је санитарац у земљу пропао, а дежурни одлучио да пошаље вагон натраг на моју станицу да га тамо до миле воље дезинфикују.

Пошто сам се још неко време досађивао, сео сам у воз и, осећајући да сам своју дужност испунио, отишао сам кући.