Место, места

Erberto Elder (Herberto Helder)

Било једном једно место с једним малим паклом и једним малим рајем, и људи су ишли с једног краја на други, и сусретали се с њима, с паклом и рајем, и сматрали их својима, и они су заиста били њихови. Људи су били мали али су правили велику буку. И говорили: ово је мој пакао, ово је мој рај. А ми не смемо да презиремо такве митологије јер оне припадају људима, а што се људи тиче, њих треба волети. И онда људи воле своје митологије. Ако се то изузме, место је било грозно. Људи су цичали као мишеви и хватали ствари и остављали, и хватали једни друге и остављали. Говорили: добро вече, лаку ноћ. И хватали су се и ишли у кревет једни с другима, и будили се. Понекад су се будили и грчевито се стезали. Плашим се – говорили су. А затим су се волели на брзину и умивали се и говорили: лаку ноћ, лаку ноћ. То је била једна страна њиховог живота, и једна од области (узбудљивих) њихове хуманости, а оно што је хумано језиво је и поседује неку трепераву и неодређену лепоту. И онда људи то воле, јер су људи хумани, и добро је волети, и схватати, наравно, итд. И на таквом месту, изјутра, људи су се будили. Добар дан, добар дан. И почињали да јуре.

То је мој пакао, мој рај, биће добар, биће страшан, расте, постаје човек. И свет се тада разнежи, и помаже, и воли. Угојио се, смршао. И место све више почиње да личи на место, са кућама разнобојно окреченим, дрвећем, законима и политиком. Јер треба изменити пакао, гадно заудара, пресекли су довод воде, људи мало зарађују. Шта су учинили од људског достојанства? Захтеви су оправдани. Не желимо овај пакао. Дајте нам један мали људски рај. Добро јутро, како сте? Рђаво, хвала. Ево баш јуче разговарам с њом и она каже: ја сам честита жена. А онда сам отишао на посао и радио, и сад имам нешто новца и унајмићу једну пристојну кућу, и наш син има да буде неко и нешто у животу. И онда људи воле, јер је то прави живот, зверски пулсира тамо, то је стварност, и сви су заједно, и доле експлоатација човека од стране човека. А било је неподношљиво. Чули смо да је у једној особи мали пакао почео да расте изнутра, па је постала ћудљива и проводила дане гледајући у цвеће, све док не увене и не остане само ћуп са сасушеним стабљикама и устајалом водом. Али тишина је постала тако непробојна да су крици других – и њихова брижна нежност и панично сажаљење – ударали у њу и одбијали се. А онда је лепота процветала на том лицу, једна хладна и спокојна лепота, и лице је обасјала посебна светлост која је допирала изнутра, као светлост у пустињи, а то није било људски – говорили су људи. Плашимо се. И њихов је жагор узмицао, а куће су оронуле сред вртова. Али треба и даље живети. И дошло је до напретка. Господо, ја овде имам једну револуцију. Хоћете да пробате? Изволите овуда, молим вас. Тамо десно. Одлично. Зар није добра ова револуција? Добра, разуме се… Наравно, то је сјајна револуција. И јефтина? Јефтина револуција? Не, господо, ово је права револуција. Неколико живота, нешто жртава, неколико година, још понешто. Прилично скупа. Али изврсног квалитета, то да. А лице које се изгубило, које се вероватно откинуло од тела и котрљало испод столова, лице. Сећаш се? Како му се то десило? Не знам: имало је неку светлост. Да, сећам се: личило је на цвет који би хладно увенуо. Било је грозно. Лаку ноћ. А она је носила хаљину од беле свиле и тог дана навршавала осамнаест година, и била је препланула од сунца и била је у знаку ваге, и попила је све лекове одједном, и било је свршено. Не разумем. А мислиш да ја разумем? Ко то може да разуме? Она је била оличење снаге, оне радосне врлине која зрачи, оног исконског сјаја, разумеш? Да, да. Носила је свилену хаљину и била млада, а онда је било свршено. Само напред, напред. Не сме се стати. Урнисаше нас ти проклети банкари. Ова ће имати тридесет пет спратова, биће највиша у граду. За кратко време. Шта? Да, изградиће једну са тридесет шест спратова, тамо преко. Извршимо реформу образовања. Запевајмо ону песму која говори о липовом цвету. Попијмо понешто. А онај други, онај који је видео Бога док је ишао на посао? И то, замисли, у 8 сати и 45 мин једног тихог мартовског јутра. Одлазак Бога? Добар виц. Зар не воли Бог та злобна изненађења? Један мали несташни Бог? Он је полудео. Почео је да вришти и да бежи. Наводно, Бог иде за њим. И онда? Дакле, тамо ће подићи зграду са тридесет шест спратова, а она претходна ће пасти на друго место. Такав је људски род, камен по камен. Лепо је то. Хоћемо ли га волети? Важи, то је човечно, у човековој природи. И сва су деца порасла, и размилела се тамо-амо, и зарађују за живот – како то она сама кажу. А што се тиче друштвених услова? Јесте, прилично су се побољшали. Али једно од те деце се одало пићу, и онда је срце отказало, и остала је само непријатна успомена. Изгледа да јесте, да је било превише маштовито, а водили су га код лекара и он је рекао: прибери се, а оно се није прибрало. Било је то дете. Не, не, у то доба већ је порасло, пило је најмање литар ракије дневно. Нема у томе ничег лошег за једно некадашње дете. Истина је да је постојало једно дете и није се прибрало кад му је лекар рекао „прибери се“. А улице су тако тужне. Слабо су осветљене. Али у овој, на пример, већ су поставили више светиљки, па је и даље тужна. Чак тужнија од других. Тако сам тужан. Хајдемо на одмор, у мали рај. Причали су ми да је он био толико весео да није могао да држи чашу: ломио ју је снагом прстију, огромном снагом своје радости. Био је изузетно створење. Онда је отишао, и чак су већ почели сумњати у њега, и укрцао се, а можда на земљи и није било места за њега? Где ли је сад? Али била је то дивљачка радост, један језив дар. Отишао је. А сад пада киша и одлазимо кући да пијемо чај и једемо оне колаче које ти толико волиш. А после, а после? Он је био тако леп и страшан с том својом радошћу, и није се плашио, и само је унутрашњи трептај његове радости већ био довољан да му ломи чаше међу прстима. Отишао је.

ЕРБЕРТО ЕЛДЕР (Herberto Helder) – из „Антологије португалске кратке приче“ (превод  Јасмина Нешковић)

Сао Педро (Sao Pedro, Funchal)

Ерберто Елдер (1930-2015) рођен је у месту Сао Педро, на острву Мадеира. С двадесетак песничких збирки и две књига прича, један је од најзначајнијих и најособенијих португалских аутора друге половине XX века.

1946. путује у Лисабон да заврши средњу школу, а потом се 1948. пресељава у Коимбру да студира право на универзитету. 1949. прешао је на Универзитет за хуманистичке науке да би студирао романску филологију, али је одустао након три године, а да није завршио курс. По повратку у Лисабон запослио се на неколико привремених послова и ступио у контакт са кругом уметника и писаца као што су Марио Цезарини (Mário Cesariny), Луиз Пачеко (Luiz Pacheco), Жоао Виеира (João Vieira) и Хелдер Македо (Hélder Macedo). Ова група је писала у надреалистичком духу и утицала на његове ране радове. 1958. године објављена је његова прва књига, „O Amor em Visita“ (Љубав у посети). Следећих година путовао је и живео у Француској, Холандији и Белгији радећи тешке послове да би преживео.

Појава његове збирке „Кораци укруг“ из 1963. године, означава прекретницу у португалској прози, раскид са неореалистичком поетиком, као и заокрет од социјалне тематике ка егзистенцијалним проблемима појединца.

1994. године био је добитник Песо награде (Peso prêmio), коју је одбио рекавши:  „Не говорите никоме о овоме и дајте награду неком другом …“