Маска црвене смрти

Црвена Смрт дуго је већ пустошила земљу. Никад куга није била толико кобна ни толико грозна. Крв је била њено оваплоћење и њен печат – црвена боја и страхота крви. Прво оштри болови и нагла вртоглавица, а затим обилно крварење из свих пора, и распадање. Скрлетне пеге по телу и нарочито по лицу жртве – то проклетство куге – искључивало је жртву из заједнице и лишавало је помоћи и саосећања ближњих. А читав почетак, развој и исход болести завршили би се за цигло пола сата.

            Али кнез Просперо био је срећан и неустрашив и мудар. Када су његове земље већ напола опустеле, он позва к себи хиљаду здравих и безбрижних пријатеља, одабраних између витезова и госпи на његовом двору, и са њима се повуче у дубоку усамљеност једне од својих утврђених опатија. То је била пространа и величанствена грађевина, творевина кнежевог настраног, али ипак узвишеног укуса. Дебео и висок зид опасивао је опатију, а капије су биле гвоздене. Пошто су ушли, дворани су довукли пећи за топљење и тешке чекиће, па су залемили резе. Одлучили су да не оставе могућности за продирање ни изненадних навала очајања споља ни махнитости изнутра. Опатија је била богато снабдевена. С таквим мерама предострожности дворани су могли да пркосе зарази. Спољни свет нека се снађе како уме. У међувремену, лудо би било туговати или размишљати. Кнез се побринуо за сваковрсну забаву. Било је лакрдијаша, било је импровизатора, било је играча, било је свирача, било је лепотица, било је вина. Све то и безбедност били су унутра. Напољу је била Црвена Смрт.

            При крају петог или шестог месеца живота у том уточишту, када је куга најжешће беснела напољу, кнез Просперо је, ради разоноде својих хиљаду пријатеља, приредио бал под маскама необичне велелепности.

            Призор је заиста био раскошан. Али дозволите да вам прво причам о одајама у којима је бал приређен. Било их је седам – царски низ. У многим дворцима, међутим, такви низови одаја образују дуг и прав ред и пружају оку слободан поглед у дубину и када се врата широм отворе и крила им се са обе стране приљубе уза сам зид, тако да готово ништа не смета погледу да сагледа све просторије одједанпут. Овде је било сасвим друкчије, као што се могло и очекивати с обзиром на кнежеву склоност према свему што је настрано. Одаје су биле тако неправилно распоређене да поглед није могао обухватити истовремено више од једне. На сваких двадесет или тридесет јарди долазио би заокрет, а на сваком заокрету пружао се нов призор. Лево и десно, у средини сваког зида, висок и узан готски прозор гледао је на затворен ходник који је пратио кривудање низа одаја. Ови прозори били су од обојеног стакла, чија се боја мењала у складу са основним тоном украса одаје у коју су гледали. Крајња одаја на источној страни била је, на пример, застрта плавим – и њени прозори били су живе плаве боје. Следећа одаја била је украшена и застрта скрлетним, и ту су окна била скрлетна. Трећа је била сва зелена, и такви су били и прозори, четврта је била намештена и осветљена наранџасто, пета – бело, шеста – љубичасто. Седма одаја била је сва у црним сомотским засторима, који су покривали целу таваницу и спустили се низа зидове, падајући у тешким наборима на ћилим од исте тканине и боје. Али само у овој одаји боја прозора није одговарала боји застора. Окна су ту била скрлетна – јаке крваве боје. Међутим, ни у једној од ових седам одаја није било ни лампе ни свећњака сред свег оног обиља златних украса што су лежали разасути ту и тамо или висили с таваница. Никакве светлости која би потицала од лампе или свеће није било у овом низу одаја. Али у ходницима дуж одаја стајао је према сваком прозору по један тежак троножац с мангалом пуним жара који је бацао своје зраке кроз обојено стакло и тако блештаво осветљавао просторију. На тај начин се стварало мноштво сјајних и фантастичних утисака. Али у западној или осмој одаји дејство одсјаја ватре што је кроз крваво обојена окна падао на црне засторе било је бескрајно језиво и давало је лицима оних који су тамо улазили тако чудан изглед да је мало који од званица имао довољно храбрости да уопште прекорачи њен праг.

            У тој одаји, сред тога, стајао је уза западни зид један огроман часовник од абоносовине. Његово клатно клатило се тамо-амо с муклом, тешком, једноличном звеком; а када би велика казаљка завршила свој кружни пут и требало да избије час, из бакарних плућа часовника излазио би звук који је био јасан и звонак, и дубок и неизмерно музикалан, али тако нарочитог тона и такве силине да су при истеку сваког часа свирачи у оркестру били приморани да за тренутак прекину свирање да би ослушнули тај звук; и тако би играчи морали да застану сред вихора валцера и цела весела дружина намах би се узнемирила; и докле год је часовник избијао, запажало се како и најлакомисленији бледе, а старији и трезвенији прелазе руком преко чела као у сметеном сањарењу или размишљању. Но када би одјек сасвим замро, лака веселост одједном би обузела читав скуп; свирачи би се згледали и насмешили као да се смеју својој сопственој усплахирености и лудости, и шапатом се заклињали један другом да идуће избијање часовника неће изазвати у њима слично узбуђење; а затим, по истеку шездесет минута (који обухватају три хиљаде и шест стотина секунада Времена што одмиче), дошло би до новог избијања часовника, и до истог узнемирења и подрхтавања и сањарења као и раније.

            Али, упркос свему томе, била је то весела и сјајна теревенка. Кнежев укус био је особит. Он је имао добро око за боје и ефекте. Ниподаштавао је чисто помодни децорум. Његове замисли биле су смеле и ватрене, а схватања су му пламтела неким варварским сјајем. Неки људи сматрали би га лудим. Његове присталице осећале су да он то није. Било је потребно да га човек чује и види и додирне па да буде сигуран да он то није.

            Приликом припрема за ову велику свечаност он је највећим делом сам руководио украшавањем свих седам одаја; и његов лични укус одредио је стил прерушавања. То су заиста биле веома чудне замисли. Било је много блештавог сјаја, много занимљивог и фантастичног – много штошта што се доцније могло видети у Хернаниу.  Било је шароликих прилика неприкладних удова и опреме. Било је чудовишних замисли какве рађа лудило. Било је много лепога, много разузданога, много настранога, помало страшнога и не мало одвратнога. Тамо-амо по тим одајама шепурило се, заиста, мноштво сновиђења. И она – та сновиђења – кривила су се на све стране, примајући боју одаја; и чинило се као да је помамна свирка оркестра само одјек њихових корака. И опет избија часовник од абоносовине који стоји у дворани од сомота. И, за тренутак, све застане и све занеми сем звука часовника. Сновиђења су укочена – скамењена у ставу у којем су застала. Али одјек избијања замире – трајао је само тренутак – и лак, напола пригушен смех затрепери за њим. И опет музика набуја, и сновиђења оживе, и криве се на све стране веселије но икад, примајући боју разнобојних прозора кроз које се пробијају зраци са троношца. Али у ону одају која лежи најзападније од седам просторија сада се ниједна маска не усуђује да уђе; јер, ноћ пролази, и руменија светлост продире кроз крваво обојена окна, и суморност црних застора застрашује, и оног који крочи на црни ћилим ошине са оближњег часовника од абоносовине пригушен звук свечанијег и значајнијег израза но што је иједан који допире до ушију оних што уживају у удаљенијем весељу осталих одаја.

            Међутим, у тим осталим одајама врвело је од света и у њима је грозничаво куцало срце живота. А бучно весеље се настављало вртећи се у ковитлац, док најзад не отпоче избијање поноћи са часовника. И тада свирка умукну, како рекох, и окретање играча се прекиде; и настаде мучно замирање свега, као и раније. Али звоно часовника имало је сада да избије дванаест удараца; и тако се догодило, можда, да се више мисли, у дужем размаку времена, увукло у сањарења замишљених међу званицама. И тако се, при том, догодило можда да су многи у тој гомили, пре но што ће последњи одјек последњег ударца потпуно утонути у тишину, нашли времена да запазе присуство једне маскиране прилике која дође није привукла ничију пажњу. И пошто се вест о овој новој придошлици шапатом раширила свуда, најзад се из целе дружине диже неко мрморење, неко гунђање које је изражавало неодобравање и чуђење – затим, коначно, страх, ужас и гнушање.


У једном таквом скупу фантастичних прилика какав сам описао нека обична појава свакако не би могла изазвати толико снажан утисак. Слобода у избору маске била је те ноћи уистину готово неограничена; али прилика о којој је реч превазишла је по настраности и најнастранијег и прешла чак и оне неодређене границе које је био поставио кнез. Има струна у срцима и најбезбрижнијих које се не могу додирнути без узбуђења. Чак и код најизопаченијих, којима су и живот и смрт подједнаке лакрдије, има ствари са којима се не може лакрдијати. Заиста, цео скуп као да је сад дубоко осетио да у костиму и држању непознатог нема ни духа ни пристојности. Прилика је била висока и мршава, увијена од главе до пете у мртвачки покров. Маска која је скривала лице тако је савршено одговарала лику укочена леша да би и најбрижљивије испитивање тешко открило варку. Па ипак, ови весели лудаци све би то можда отрпели, ако не и одобрили. Али маска је отишла тако далеко да је узела лик Црвене Смрти. Нјена одора била је пошкропљена крвљу, а широко чело и све црте лица попрскани скрлетном страхотом.

            Када је поглед кнеза Проспера пао на тај сабласни лик (који се полако и свечано, као у жељи да што потпуније истакне своју улогу, кретао тамоамо сред гомиле играча), видело се како се кнез у први мах грчи, сав уздрхтао од ужаса или од гађења; али идућег тренутка његово чело поцрвене од беса.

            „Ко се усуђује?“ промуклим гласом запита дворане који су стајали у близини. „Ко се усуђује да нам се руга таквом безбожном поругом? Шчепајте га и скините му маску – да знамо кога треба о сунчеву рођају да обесимо на бедему!“

                Кнез Просперо стајао је у источној или плавој дворани када је изустио те речи. Оне су одјекнуле кроз седам одаја гласно и разговетно – јер кнез је био одважан и крепак човек, а музика је ућутала на покрет његове руке.

            Кнез је стајао у плавој дворани са групом бледих дворана крај себе. У први мах, док је говорио, осетило се у тој групи неко лако кретање као да ће сви да јурну према незваном госту, који им је у том тренутку такође био на домашају руке, а сада се одлучним и достојанственим кораком све више приближавао говорнику. Али из неког неодређеног страха, који је лудачка дрскост маске улила целом скупу, нико се није нашао да пружи руку да би је шчепао; и тако је маска без препреке пришла на два корака кнезу; и док је огромна скупина, као подстакнута једним јединственим подстицајем, од средине одаје узмицала ка зидовима, маска настави свој пут без прекида, истим свечаним и одмереним кораком којим се од првог тренутка истицала, кроз плаву одају у скрлетну, кроз скрлетну у зелену, кроз зелену у наранџасту, кроз ову опет у белу, па одатле у љубичасту, пре но што је ико учинио одлучан покрет да је заустави. Тада, међутим, кнез Просперо, избезумљен од беса и стида због свог сопственог тренумог кукавичлука, јурну кроз шест одаја, али нико не пође за њим, због смртног страха који је све спопао. Са исуканим кратким мачем у уздигнутој руци, кнез се, у наглој жестини, већ примакао на тричетири стопе прилици која је узмицала, када се ова, пошто је стигла до краја сомотске одаје, одједном окрену и пркосно стаде пред свог гониоца. Зачу се оштар крик – и мач, севнувши, паде на црни ћилим, на који се тренутак доцније сруши, мртав, и кнез Просперо. Тада, призивајући безумну храброст очајања, гомила званица одједном навали у црну одају и, шчепавши маску, чија је висока прилика усправно и непомично стајала у сенци часовника од абоносовине, застаде без даха, у неизрецивом ужасу, видећи да мртвачки покров и лешу слична маска, које су они с таквом жестоком суровошћу зграбили, не садрже никакво опипљиво обличје.

Едгар Алан По

  Тада увидеше присуство Црне смрти. Увукла се као крадљивица у ноћи. И гости, један за другим, срушише се у крвљу орошеним дворанама гозбе, и свак издахну у очајничком ставу у ком паде. И живот часовника од абоносовине престаде са животом последњег од веселе дружине. И пламен троножаца се угаси. А Тама и Распадање и Црвена Смрт утврдише своју неограничену власт над свим и свачим.