Логаново бекство

Вртешка

У давна, прадавна времена, у једној земљи ко зна где, излазио је сваке среде стрип часопис који се звао „Денис“. Један, данас слободно могу рећи, притупаст, али радознао дечкић, одлазио је средом до киоска и куповао га. У неколико бројева „Денис“ је објављивао стрип „Логаново бекство“, рађен према истоименом филму Мајкла Андерсона из 1976. године, са Мајкл Јорком у насловној улози. Заплет је укратко овакав: „Године 2274. након атомског рата, остатак људске популације живи у великом граду под куполом. Они живе хедонистички, компјутери и роботи су преузели све аспекте њихових живота, па и репродукцију. Да би се спречила пренасељеност, када напуне 30 година, сви грађани морају да учествују у ритуалу названом „Вртешка“, током којег бивају убијани, под изговором да се на тај начин „обнављају“. После Логан бежи, с добром рибом у минићу, па наиђу на медведа, па га Логан убије, па онда неки ледени човек, кокне Логан и њега, па изађу напоље, нису никад видели Сунце, лудило, онда налете на Питера Јустинова, а он је висио у библиотеци све време, шта је јео појма немам, није ваљда књиге… Све у свему добар СФ из 70-их.“

Логаново бекство

Покушавајући да уперим прстом у главног кривца због кога или чега су младе генерације (испод 30 година) у Белом граду и шире (уколико тога уопште има у данашње време) толико ментално и емоционално осакаћене, ако не и потпуно лишене емоција (као лик којег тумачи Хавијер Бардем у филму Нема земље за старце), затупљене интернетским небулозама и небулозаторима, естрадним звездама и звездицама (за које је Ибарска магистрала требало остати прво и последње место бављења „уметничким пројектима“), опседнуте компјутерским играма и друштвеним статусом (на мрежама или у животу), који мисле да имају за право када фаворизују некултурно, неваспитано  и насилничко понашање или форсирају сопствено необразовање и хвале се тиме, дошао сам до закључка да су за то највише криви кретени од 30 па навише, нарочито од преко 40, они који би се слободно могли назвати њиховим родитељима, старијом браћом, рођацима, васпитачима, учитељима, наставницима, професорима, затим глумцима и режисерима, правницима, економистима, докторима, инжењерима, писцима и новинарима, интелектуалацима, такозваном „поштеном интилигенцијом“, радницима и сељацима, или једноставно, грађанима и грађанкама ове наше сироте Страдије.

Међутим, све те „маторе будалине“ годинама су мантали и зајебавали свакојаки преваранти, причали им разне приче, о слободи и демократији, о „златном добу“ које ће доћи у веома блиској будућности (чучи из ћошка), укратко, објашњавали им свет у којем су живели, али га нису разумели, док су им неприметно вадили новчанике из џепова („Ено, тамо је кућа моје тетке!“) а они су им, као и све „маторе будалине“, углавном веровали. Неки су чак били спремни да се закуну у те преваранте, нарочито у оне из „удбашко-националистичког“ миљеа,  неки су изгубили све или део онога што су наследили од својих „маторих будалина“, који су ту цркавицу, на једвите јаде, стекли виртуозно се провлачећи кроз Сциле и Харибде социјалистичког и постсоцијалистичког, транзиционо-пљачкашког друштвеног уређења, а неки нису имали ни толико среће, већ су изгубили животе у крвавим ратовима 90-их. За то време променило се име државе у којој су живели неколико пута, свет се компјутеризовао и „мобилизирао“, пољубили су се исток и запад, север и југ, дупе и глава, они преваранти су се обогатили, ојачали много више него што су се и надали, или таман толико, а пре годину дана све је отишло до ђавола зато што је неки Кинез одлучио да направи чорбу од крила слепог миша, или су за све криви Американци, побегао им вирус, па је ушао у малог мајмуна, овај изашао из џунгле и кренуо да се шетка наоколо, онда јаве Дастину Хофману… Чекај, па и то је из неког филма, зар не!? Тако да се њихова кривица, кривица „маторих будалина“, хајде да откријемо карте, наша кривица, нас „маторих будалина“, може донекле релативизовати јер, шта смо ми јадни знали и чему су нас научиле наше „маторе будалине“, кад смо могли поверовати оним старим (новим) преварантима и шибицарима. Пример из живота долепотписаног:

„Дуго година ми се у сећању појављивао, из ко зна којих разлога, један стари професор са Правног факултета у Београду. Имена му се не сећам, био је увек полупијан, главе потпуно седе, низак растом,  имао је љубазне очи, које су се смешиле и када се трудио да буде строг. Предавао је на другој години предмет „Друштвена својина и социјалистичко самоуправљање“. То је једини испит са друге године који сам, после мукотрпног учења у трајању од два месеца, положио. Добио сам, наравно, шест. Испит је важио за лакши, али сам, свеједно, морао да прочитам и научим све лекције из уџбеника од преко 350 страна, који је, наравно, написао онај професор са смејуљивим очима.“

Што се тиче мене, колико је све то било узалудно и бесмислено, говори биографски (заборављен) податак да сам убрзо напустио права и уписао књижевност, а што се тиче професора, чињеница да ни „друштвена својина“, ни „социјалистичко самоуправљање“ одавно више не постоје. И док су на другим факултетима и средњим школама старим предметима једноставно мењали имена, те би Економика ОУР-а постала Економика предузећа, Марксизам (2 часа недељно у средњој школи, бројчано оцењивање) би се претворио у Социологију или Филозофију (зависи од смера или врсте школе) и томе слично, о даљој судбини предмета, утопијског назива и садржаја, „Друштвена својина и социјалистичко самоуправљање“, са Правног факултета, заиста немам никаквих сазнања.

Како рече Божа звани Пуб: „Ако су лагали мене и ја лажем вас.“ Живети у окружењу пуном лажи и лицемерја није лако и не може произвести чак ни солидну екипу васпитача и просветитеља. Ово, наравно, не значи да међу нама није било, и још увек нема, добрих људи, васпитача, педагога и учитеља. На жалост, то значи да многи од њих нису били довољно добри, или се нису потрудили, или нису имали снаге и пожртвовања за тако мукотрпан и невидљиво продуктиван посао. Образовање и васпитање младих је посао чија се успешност може мерити тек у даљој будућности (од 10 до 50 година) и не мери се уобичајеним мерним јединицама, пошто млади људи нису флаше кока-коле или нуспроизводи са покретне траке. Напокон, док сви они набројани у другом пасусу овог текста не буду постали свесни своје одговорности за правилну изградњу сваке младе личности у људско биће високих етичких и интелектуалних особина, труд оних који се тим послом професионално баве остаје узалудан и бесмислен, нешто као полагање испита о друштвеној својини. О социјалистичком самоуправљању, да и не говорим.

Зашто би се онда ико изненађивао чињеницом да наша омладина данас верује неким новим (старим) преварантима и шибицарима, а неки се чак и куну у њих и спремни су да, попут њихових „маторих будалина“, одмах узму пушку и крену у рат, у којем би изгинули у рекордном року, с последњом мишљу у пробушеним главама: „Шта је ово, брате, па у „Call of Duty 4“ није било овако, јбт!“

Владимир Павловић

2 thoughts on “Логаново бекство”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.