Смрт у учионици

Волт Витман

Цин-цин-цин-цин! Огласило се једног јутра звонце на учитељевом столу у сеоској школи, кад је преподневна настава била допола готова. Добро се знало да је то заповест за тишину и обазривост; и кад су те две ствари постигнуте, учитељ је проговорио. Био је низак, здепаст човек, а звао се Лугаре.

»Децо«, рекао је, »добио сам притужбу да је синоћ неко од вас крао воће из врта г. Николса. Рекао бих да знам ко је лопов. Тим Баркер, приђи.«

Приступио је онај коме се обратио. Био је то слабуњав, плавокос дечак од тринаестак година; и на лицу му је титрао насмешен, доброћудан израз, који се није потпуно изгубио ни сада кад је против њега изречена оптужба, уз учитељев строг призвук и претећи поглед. Ипак је дечакова пут била превише неземаљски светла да би показивала здравље; успркос буцмастом и веселом изгледу, на њему се видела особита боја као знак неке унутрашње, и то погубне болести. Док је момчић стајао пред судом — то је место тако често бивало позорницом немилосрдне и грубе окрутности, збуњивања плашљиве невиности, насиља над беспомоћним детињством и гажења нежних осећаја — Лугаре га је гледао намргођено, што је отворено говорило да није баш угодно расположен. (На срећу, вреднији и мудрији систем доказује људима да се школама може управљати бољим средствима него што су шибе, сузе и јецаји. Напредујемо према оном циљу кад ће се на некога од старомодних школских учитеља, с његовим бичем од кравље коже, тешком брезовом шибом и многим домишљатим начинима мучења деце, гледати као на презрено подсећање на једну неуку, окрутну и одбачену доктрину. Нека повољни ветрови убрзају тај дан!)

»Јеси ли синоћ био крај вртне ограде г. Николса?« упитао је Лугаре.

»Да, господине«, одговорио је дечак. »Био сам.«

»Добро, господине, драго ми је што видим да си тако спреман са својим признањем. И тако си помислио да можеш малко пљачкати, и уживати на начин којег би се требало стидети, а да не будеш кажњен, је ли?«

»Нисам пљачкао«, брзо је одговорио дечак. Лице му је поруменело, од беса или страха, тешко је било рећи. »И нисам синоћ ништа учинио чега бих се стидео.«

»Не буди дрзак!« узвикнуо је учитељ жестоко, грабећи штап од трске. »Поштеди ме својих оштрих говора или ћу те шибати док не почнеш молити као пас.«

Дечаково је лице мало побледело; усна му је задрхтала, али није проговорио.

»И молим те, господине«, наставио је Лугаре, док су му спољни знаци срџбе ишчезавали с лица, »шта си радио крај врта? Можда си само преузео плен и имао саучесника да обави опаснији део посла?«

»Пошао сам тим путем јер се онуда враћам кући. После сам опет био онде да се састанем с једним познаником и… и… Али нисам улазио у врт, нити сам ишта из њега узео. Ја не бих украо… ни да спасим живот од скапавања.«

»Радије се држи онога што је било прошле вечери. Видели су те, Тиме Баркеру, како долазиш од вртне ограде г. Николса, мало после девет сати, с врећом пуном нечега на рамену. По свему је изгледало да је врећа била напуњена плодовима, а јутрос се открило да су леје диња потпуно обране. Онда, господине, шта је било у тој врећи?«

Лице откривеног дечака горело је као сама ватра. Није рекао ни речи. Очи целога разреда биле су упрте у њега. Зној је цурио низ његово бледо лице попут кишних капи.

»Говори, господине!« узвикнуо је Лугаре, ударивши гласно штапом по столу.

Дечак је изгледао као да ће се онесвестити. Али немилосрдни учитељ, уверен да је извео на видело злочинца, и ликујући од помисли на строгу казну коју ће сада оправдано досудити, стално је у себи подгревао све виши и виши ступањ узбуђења. У међувремену, дечак као да није знао шта би са собом учинио. Језик му се залепио за непце. Или је био јако уплашен, или му заиста није било добро.

»Говори, кад кажем!« поново је загрмео Лугаре; и рука му се, стежући штап од трске, дизала изнад главе на врло значајан начин.

»Тешко да могу, господине«, рекао је јадник тихо. Глас му је био храпав и промукао. »Рећи ћу вам други… други пут. Молим вас, пустите ме на место… није ми добро.«

»Ох, да, то је лако могуће«, рекао је г. Лугаре и с презиром надуо нос и образе. »Мислиш да ћеш ме уверити у своје лажи? Открио сам те, господине, то је  довољно очигледно; и драго ми је што си прави ситни лопов каквог нема у држави. Али одложићу обрачун с тобом за још један час. Онда ћу те опет прозвати; па ако тада не кажеш целу истину, добићеш од мене нешто што ће те подсећати на диње г. Николса још много месеци. Иди на место.«

Довољно радостан због нерадог допуштења, и не изустивши ни речи, дечак се дрхтураво одвукао до клупе. Осећао се врло чудно, омамљено, више му је све то личило на сан него на стваран живот; и кад је спустио руке на клупу, заронио је лице у њих. Ученици су се вратили својем уобичајеном учењу јер су за време Лугареове владавине у сеоској школи били навикнути на призоре насиља и строга кажњавања, тако да су овакве ствари тек незнатно прекидале ток њихових навика.

Но, док протекне тај уметнути час, рашчистићемо тајну вреће и околности под којима се млади Баркер прошле ноћи нашао крај вртне ограде. Дечакова је мајка била удовица и њих су двоје живели у врло скромним условима. Отац му је умро кад је имао шест година, и мали Тим је остао као болешљиво и слабуњаво дете, за које се нико није надао да ће живети дуже од неколико месеци. Али на свачије изненађење, јадно је дете поживело и изгледало је како му се враћа здравље јер је поуздано расло и све боље изгледало. За то је требало захвалити љубазним услугама истакнутог лекара који је имао летњиковац у суседству и занимао се за удовичину малу породицу. Вероватно би Тим могао надживети своје слабости, говорио је лекар; али све је било неизвесно. Била је то тајанствена и неразумљива болест; и не би било нимало чудно ако би га у неком привидном тренутку здравља изненада нешто покосило. Јадна удовица испрва је била у непрекидном стању неизвесности; али сада је већ било прошло неколико година, а ниједно од претећих зала није се срушило на дечакову главу. Чинило се како је његова мајка бивала све уверенија да ће он живети довољно дуго како би јој био од помоћи и на част под старе дане; и њих се двоје заједно борило, усрећујући се међусобно, и трпећи много сиромаштва и неудобности без гунђања, за љубав једно другоме.

Тим је због угодне нарави био стекао много пријатеља у селу, међу које се убрајао и млади фармер Џоунс који је, са старијим братом, обрађивао велику фарму у близини. Џоунс је врло често давао Тиму на дар врећу кромпира или кукуруза, или какво поврће из врта, што га је узимао из властитих залиха; али како је његов ортак био шкрт човек нагле ћуди, и често говорио да је Тим дангуба и да му не треба помагати јер не ради, Џоунс је своје дарове испоручивао на такав начин да нико ништа није знао о њима, осим њега и захвалних уживалаца његове љубазности. Могло је бити и то да се удовици не би свидело да њени суседи сазнају како она прима дарове од било кога; јер често има опростива поноса у људима њеног положаја због кога избегавају, као што би избегавали најнесносније боли, да их се сматра предметима »милостиње«. Оне вечери о којој говоримо, Тиму је било речено да ће им Џоунс послати врећу кромпира, и уговорено место где га је требало чекати било је крај Николсове вртне ограде. То је била она врећа под којом су видели Тима како посрће, она је била узрок тога што је несретног дечака његов учитељ оптужио и осудио као лопова. Тај учитељ није био нимало прикладан за своју важну и одговорну службу. Пренагљен у одлучивању и непопустљиво строг, био је страх и трепет малог света којим је тако деспотски владао. Чинило се да ужива у кажњавању. Како ништа није знао о оним слатким поточићима што брзо извиру из дечјих груди на дозив благости и љубазних речи, сви су га се бојали због крутости и нико га није волео. Драго би ми било да је био усамљен случај у својем животном позиву.

Час поштеде примицао се завршетку и ближило се време кад је Лугаре, на опште весеље, обично распуштао свој разред. С времена на време понеки би ђак бацио кришом поглед према Тиму, каткад сажаљиво, каткад равнодушно или знатижељно. Знали су да учитељ неће показати нимало милости према њему, и мада га је већина волела, бичевање је онде било пречесто да би још једно изазивало превише саосећања. Али сваки знатижељни поглед остао је незадовољен, јер је на крају часа Тим остао с потпуно сакривеним лицем док му је глава била погнута на подлактицама, тачно како се био наслонио кад се вратио на своје место. Лугаре је повремено бацао поглед на дечака с мргођењем које је канда наговештавало освету за његов пркос. Напослетку је преслишан разред, и поновила се лекција, и Лугаре је сео иза стола на катедри, с најдужим и најдебљим штапом испред себе.

Успавани ученик који ће добити ударац бичем од учитеља у америчкој школи средином XIX века, САД. (Photo by Hulton Archive/Getty Images)

»Сада ћемо, Баркер, довршити онај наш послић«, рекао је. »Само приђи овамо.«

Тим се није помакнуо. Учионица је била тиха као гроб. Никакав се звук није чуо, осим повремених дугих уздисаја.

»Послушај ме, господине, или ће бити горе по тебе. Приђи овамо и скини капут!«

Дечак се није нимало помакнуо, као да је направљен од дрвета. Лугаре се тресао од гнева. Седео је мирно један минут, као да је размишљао о најбољем начину како ће искалити своју освету. Тај је минут пролазио у самртној тишини, и био је ужасан некој деци, јер су им лица била бледа од страха. Док је полагано протицао, личио је на минут који претходи врхунцу сјајно изведене трагедије, кад неки велики мајстор глумачког умећа ступа позорницом, а ви и мноштво око вас притајени, напетих живаца и без даха, ишчекујете страшну катастрофу.

»Тим је заспао, господине«, рекао је на крају дечак који је седео близу њега.

Лугаре је на то обавештење допустио својем лицу да од израза дивљачке срџбе пређе у смешак, али тај смешак изгледао је злокобније него његова пређашња намргођеност, ако би то било могуће. Можда га је забављао ужас који се осликавао на лицима око њега; или би могло бити да се наслађивао начином на који је желео пробудити спавача.

»Заспао! Је ли, млади мој господине!« рекао је. »Да видимо можемо ли те некако поголицати да отвориш очи. Ништа није лепше него кад се из лошег случаја извуче најбоље, момци. Тим је, ето, одлучио да не забрињава душу због мало батинања, јер мисао на то не може малога пропалицу одржати у будном стању.«

Лугаре се опет насмешио док је изговарао последњу примедбу. Чврсто је стегнуо штап и сишао с катедре. Лаким и опрезним кораком прешао је просторију и стао крај несрећног спавача. Дечак није био свестан казне која му је претила. Можда је снивао неки злаћани сан о младости и уживању; можда је био далеко у свету маште, гледајући призоре и осећајући усхићења какве хладна стварност никада не може пружити. Лугаре је подигао тршчани штап високо изнад главе, и циљајући с великом вештином коју је стекао дугим вежбањем, спустио га на Тимова леђа с толиком снагом и гласним ударцем те се чинило како би то било довољно да пробуди залеђеног човека у последњим часовима обамрлости. Брзо и све брже низали су се ударци. Не чекајући да види учинак првог засека, окрутни бедник примењивао је своје средство за мучење на једној страни дечакових леђа, затим на другој, и зауставио се тек по истеку два-три минута, када се заиста уморио. Али Тим се и даље није померао; и кад је Лугаре, бесан због његове укочености, тргнуо руку на коју се дечак наслањао преко клупе, његова је глава пала на даску с тупим ударом, а лице му се окренуло и изложило погледу. Кад га је Лугаре видео, остао је као човек којег је замрзнуо поглед базилиска. Лице му се преобратило у ледену белину; штап му је испао из руке; а разрогачене очи буљиле су као у некакав наказан призор ужаса и смрти. Капи зноја велике као зрна грашка почеле су цурити наизглед из сваке поре на његовом лицу; његове танке усне стегоше се и показаше зубе; и кад је напослетку испружио руку, и врхом једног прста додирнуо дечаков образ, сваки му је уд задрхтао као змијски језик; и чинило се да ће га истога часа издати снага. Дечак је био мртав. Вероватно је био мртав већ неко време, јер су му очи биле уврнуте нагоре и тело сасвим хладно. Смрт је походила учионицу, и Лугаре је батинао леш.

(1841.)