Карамустафини синови

Милорад Павић

Још у време када су у Грчкој по школама учени начини лагања, Светом гором управљао је неки Карамустафа-бег, пустахија и силник, који је говорио да је у седмици један дан божији, а да су осталих шест његови. Имао је коња за којег се шапутало да се недељом моли пред црквом, а у пећи увек запаљену ватру коју је звао „Софија“ и њоме је претио и њоме палио када је хтео и што је хтео у памет довести. Повремено, он би слао поруку на Свету гору да ће сажети Хиландар, један од највећих манастира на Атосу, а тај му је с копна био и најприступачнији. Пред походе и пљачке бегове беле хртове прали су плавилом за рубље, а бег је умео ударити канијом као и сабљом. Уместо руком, умео је удавити човека својим дугим масним перчином. Знало се још да је одавно постао зверка у чијој сенци ни ветар не дува, да је негде у Африци видео једног од оних мајмуна који се у животу могу само једном видети и који повремено одлазе на онај свет. Пружио је мајмуну руку, пустио да га животиња угризе и отада је свако јутро тражио да му хоџа чита запис који је мајмунски ујед оставио у његовом месу.

Живимо у позајмљеном времену — говорио је Карамустафа, слушао своје хртове како се ноћу смеју у сну и често плакао глођући сабљу од муке што нема порода. Једнога дана дошли су калуђери са Свете горе из Хиландара да плате данак и он их је упитао је ли истина да у њиховом манастиру расте лоза још из времена српских царева и да њено зрно велико као волујске очи помаже нероткињама. Када је добио потврдан одговор, бег је послао с њима своју кују да је нахране грожђем јер се њему ни пси нису држали…

Монаси су отишли водећи кучку и држали су је на лађи пошто ништа што нема браду не сме на Свету гору. Вратили су је после деведесет дана и она је оштенила седморо штенади. То је био знак да се бег уплаши, обуче покору и оде до границе Свете горе носећи сабљу забодену у пањ, а зубе намазане црнилом. За њим је јахала под малим шатором кадуна са празном колевком. Монаси су их дочекали и сместили на граници хиландарског метоха који је уједно северна граница Свете горе. Свакога јутра су доносили кадуни грожђа са лозе што расте испод Немањина гроба крај зида хиландарског храма „Ваведења“, где крупна зрна боје камене плоче у плаво.

Ако добијем сина — обећао је тада бег монасима — донеће вам с мора ватре у устима да ужди свећу и даћу вам га да цео век служи у манастиру.

Када се нада обистинила и кадуна се развезала, бег је добио не једно, него двоје деце одједном. Сада је и у скоку требало бити висок! Не једног, него два сина дуговао је сада монасима. У међувремену, текле су воде и носиле орахе и јабуку на море, бег се надобијао деце и поново изметнуо у оног старог крвника што сабљом броји кораке.

Његови првенци су расли и шапутало се да ће далеко дотерати. Иза њихове безмерне смелости, која је брзо прелазила у легенду, крила се у ствари болест. Један од момчића рано је опазио да не осећа болове и да удар бичем привлачи његову пажњу фијуком, а не озледом. Његов брат је дознао то исто на други начин. Негде у петнаестој години на улици у Солуну срела га је и крадом кроз огледалце погледала нека девојка. У пролазу ошинула га је косом и њене црне власи посекле су га по образу. Али, он није од тога осетио бол. Само је видео како је на девојчиној коси остало мало његове крви. Оба брата отада су знала у чему је ствар са њима. Била им је ускраћена благодет бола. Једино од чега су имали да стрепе убудуће, било је да ће их у неком окршају убити, а да и не примете. У првој бици у коју их је Карамустафа повео, синови су начинили такав покољ да су под њима три пута морали коње мењати. После битке, међутим, затворили су се у шатор око којег им је клицала ордија и један другом прегледали тело тражећи озледе које нису могли осетити, јер нису осећали бол и морали су прст ставити у рану да би се осведочили. У том глухом простору између јуриша и трагања за ранама они су се острвили, постали страшнији од оца и нико није ни сањао да ће се Карамустафа једнога јутра после седамнаест година, чим су му синови постали пунолетни, појавити поново пред манастиром водећи своја два првенца и да ће их дати у монахе као што је обећао.

Споменик у парку Ташмајдан

— Ко је могао бега на то нагнати? — питали су се по војничким логорима.
— Ко сме два бегова сина пустити у манастир? — питали су се опет монаси по ћелијама — отвориш врата и пустиш их, а за њима остају рисје стопе!
— То је бар лако — одазвао се тада један од настојника манастирских — зна се како се то чини:

Једноме подај кључ и новац, а другоме крст и књигу. Једнога постави за домоуправитеља, нек тргује, нек има моћ над домазлуком манастирским, нека је кеса код њега и нека стоку и управу над земљом и водом има. Али му не дај крст у руке и држи га далеко од сваке части и похвале; нека га у дну трпезе, нека му имена под капом и језика за зубима, нека је под дланом да се лако може преместити…

А другог стави у чело трпезе, уз крст и књигу, подај му гласно име, од најгласнијих међу тумачима светих списа, нека ти под кажипрстом буде као пример другима, као онај, који најчистије мисли… Али му не дај кључ и кесу у руке, не дај му никакву моћ, нека је све што има код тебе. И нека између њега и брата буде као између воде која би текла да има корита и корита које би било река да има воде. И док се год буду бочили, бићемо од њих мирни. Али, ако се њих двојица сложе, ако привенчају кључ крсту, ако схвате да су од истог имена, онда ћемо везати мазге на бродове да нам се нађе усољенога меса на пучини. Овде нам опстанка више неће бити…

Тако је саветовао старац, али када су се уреченога дана на манастирској капији појавила два бегова сина са уздама о врату и с огњем мора у устима, сви су се поколебали. Момчићи су ушли у манастир свечано: за њима су ушетала двојица слугу носећи на сребрном послужавнику кике својих господара сплетене уједно. Тада се настојник предомислио. Обратио се госту с мудрим предлогом којим су били задовољни и Бог и бег:

Нисмо ти синове дали ми — рекао је монах Карамустафи — па ти их ми не можемо ни узети. Нека их узме онај ко ти их је дао, то јест Свевишњи…

Момчићи су одгризли врхове тек упаљених свећа, однели огањ у устима натраг на море и нису отишли у монахе…

Прича се да су погинули на реци Пруту крвно завађени до последњег даха. Један је био хазнадар — благајник у турској ордији, а други дервиш и веле да је најлепше тумачио куран.