Циганка

Макфарлан је често примећивао да његов пријатељ, Дики Карпентер гаји  нетрпељивост према Циганима. Није знао разлог за то. Међутим, када је раскинута веридба између Дикија и Естер Лоз, уздржаност између два мушкарца је нестала. Макфарлан је био верен млађом сестром, Рејчел, око годину дана. Познавао је обе девојке Лозових још откад су биле деца. Спор и опрезан у свему, није био рад себи да призна како га је привукло Рејчелино детиње лице и искрене смеђе очи. Није била лепотица попут Естер, не! Али је била неописиво оданија и дражеснија. Након Дикијеве веридбе старијом сестром, двојица мушкараца постала су приснија. И сада, након неколико кратких недеља, њихова веридба је била раскинута, а Дики, простодушни Дики, патио је. До тада је све у његовом младом животу глатко текло. Изабрао је одличну каријеру у морнарици. Жудња за морем у њему је постојала од рођења. Поседовао је нешто викиншко, примитивно и директно, природу у којој није било места за суптилна размишљања. Припадао је том реду немуште енглеске младежи која није волела никакве емоције и којој је посебно било тешко да своје мисаоне процесе искаже речима.

Макфарлан, тај озбиљни Шкот прикривене келтске маштовитости, слушао је и пушио, док се његов пријатељ копрцао у мору речи. Знао је да је на ред дошло да његов пријатељ подели муку. Међутим, очекивао је да предмет разговора буде другачији. Није ни споменуо Естер Лоз. Изгледа да се прича свела на страх из детињства.

Агата Кристи

“Све је почело од једног сна који сам сањао кад сам био мали. Није то био прави кошмар. Она – Циганка, знаш – дошла би ми у сан – чак и леп сан (по схватању једног детета леп сан је био онај препун забаве). Уживао бих бескрајно, а затим бих осетио, знао бих, да кад подигнем поглед да ће она бити ту као и увек и да ће ме посматрати… тужним погледом, као да разуме нешто што ја не разумем… Не могу да објасним зашто ме је то тако потресало – али јесте! Сваки пут! Будио бих се престрављен, а моја стара дадиља имала би обичај да каже: „Ето! Господар поново сања онај његов цигански сан!“

„Никада се ниси плашио правих Цигана?”

„Никад пре тога их нисам ни видео. И то је било чудно. Једном приликом јурио сам своје кученце. Бежало ми је. Прошао сам кроз баштенску капију и прешао стазу која је водила кроз шуму. Тада смо живели у Нју Форесту. На крају сам се затекао на некаквој чистини на којој се налазио дрвени мостић изнад потока. Тик поред њега стајала је Циганка – са црвеном марамом на глави – иста онаква какву сам виђао у сну. Престравио сам се! Погледала ме је… Био је то исти онај поглед – као да зна нешто што ја не знам и да ме због тога сажаљева… Затим је, климајући главом, врло тихо казала: ‘Да сам на Вашем месту не бих ишла тамо.’ Не могу ти објаснити зашто, али то ме је насмрт преплашило. Прошао сам поред ње и попео се на мост. Претпостављам да је био труо – било како било – попустио је и ја сам упао у поток. Текао је прилично брзо и умало сам се удавио. Умало сам се удавио! Никада то нисам заборавио! Имам осећај да Циганка има некакве везе са тим…”

„Заправо, опоменула те је?”

„Претпоставио сам да ћеш ти то тако схватити.” Дики је застао, па наставио:

„Испричао сам ти тај свој сан не зато што има икакве везе са оним што се десило после (барем претпостављам да нема), већ зато што је кључан за разумевање. Сад кад ти је јасно шта подразумевам под циганским осећајем’, вратићу се на оно прво веће код Лозових. Управо сам се вратио са Западне обале. Био сам пресрећан што сам поново у Енглеској. Лозови су били стари пријатељи мојих родитеља. Девојке нисам видео још од своје седме године, али млади Артур ми је био велики пријатељ и, након што је умро, Естер је наставила да ми пише уместо њега, а и ја сам њој слао писма. Писала је предивна писма! Била су ми извор велике радости. Жалио сам што нисам умео лепше да јој узвратим. Једва сам чекао да је видим. Било је необично толико добро познавати девојку само из писама. Прво сам отишао до Лозових. Естер није била код куће када сам стигао, али очекивали су да се врати те вечери. За ручком сам сео поред Рејчел и док сам посматрао лица за столом наједном сам осетио како ме обузима некаква чудна непријатност. Имао сам осећај да ме неко посматра и то ме је унервозило. Затим сам приметио њу…” 

„Кога?”

„Госпођу Хауорт – о њој ти причам!”

Макфарлану је на врх језика било да каже: „Мислио сам да ми причаш о Естер Лоз”, али се уздржао, а Дики је наставио.

„Поседовала је нешто што ју је издвајало и чинило другачијом од осталих. Седела је до старог Лоза – врло озбиљно га слушала и држала главу спуштену. Имала је мараму од црвеног тила око главе. Била је искидана и личила је на мноштво малих пламенова који су јој уоквиривали лице… Обратио сам се Рејчел: „Ко је она жена? Црна – са црвеном марамом?“ „Мислиш на Алистер Хауорт? Она има црвену мараму. Али она је плава! Изразито плава.“ И била је, знаш. Коса јој је имала прелеп, жућкасти сјај. А опет, могао сам се заклети да је била црна. Необично како се очи умеју поиграти са човеком… Рејчел нас је упознала после вечере и прошетали смо по врту. Причали смо о реинкарнацији…” 

„То уопште није тема која тебе интересује, Дики!” 

„Претпостављам да је тако. Сећам се да сам рекао како сигурно постоји сасвим разуман начин да се објасни откуд човек поједине људе врло добро зна – као да их је упознао раније. А она је рекла: „Мислите љубавници…“ Било је нечег необичног у начину на који је то изговорила – некако нежно и жудно.

На нешто ме је подсетило – али нисам могао да се сетим на шта. Још кратко смо проћаскали, а затим нас је стари Лоз позвао са терасе – казао је да је Естер стигла и да жели да ме види. Госпођа Хауорт ме је ухватила за руку и упитала: „Ући ћете унутра?“ „Да“, одговорио сам. „Верујем да би било боље, а затим… затим…”

„Да?”

„Звучи отрцано. Госпођа Хауорт је казала: „Да сам на Вашем месту не бих одлазила тамо…“

Заћутао је.

„То ме је престравило. Неописиво. Зато сам ти и испричао сан… Јер је та Циганка рекла исту ствар на исти начин – тихо, као да је знала нешто што ја нисам. Није била само лепа жена која је желела да ме задржи у врту поред себе. Глас јој је био љубазан – и крајње сажаљив. Као да је наслутила шта се спрема… Верујем да је било грубо, али ја сам се окренуо и оставио је – скоро сам трчао до куће. Деловала ми је као уточиште. Тада ми је било јасно да сам се плашио те жене од тренутка кад сам је угледао. Лакнуло ми је кад сам угледао старог Лоза. Естер је стајала поред њега…”

Оклевао је кратко, а затим нејасно прошапутао: „Није било сумње од првог трена кад сам је угледао – знао сам да сам готов.”

Макфарлан је помислио на Естер Лоз. Једном ју је неко описао као „дугоного јеврејско савршенство”. Необичан опис, помислио је сетивши се њене необичне висине и виткости, мермернобледог тена њеног лица са нежно извајаним носом који се благо савијао надоле и тамног сјаја њене косе и очију. Да, није га чудило што је млађани Дики капитулирао. Естер никада није успела да наведе његов пулс да убрза, али је и он признавао њену чаробност.

„А затим смо се верили”, наставио је Дики.

„Тада?”

„После недељу дана. Биле су јој потребне две недеље после тога да закључи да јој ипак није стало…”

Кратко и горко се насмејао.

„Било је то последње вече пре него што сам се вратио на стари брод. Ишао сам из села путем кроз шуму – а затим сам угледао њу – мислим, госпођу Хауорт. Имала је округлу вунену капу и ја сам се тргнуо! Испричао сам ти свој сан, па ћеш разумети… Затим смо мало прошетали. Није постојала реч коју смо изговорили, а да је Естер не би могла чути…”

„Није?”, Макфарлан је радознало погледао свог пријатеља. Невероватно како људи одају нешто чега ни сами нису свесни!

„И тада, у шетњи, госпођа Хауорт ме је зауставила и рекла: „Ускоро ћете бити код куће. Не бих толико журила да се вратим да сам на Вашем месту…“ У том тренутку сам знао – очекује ме некаква страхота… и… чим сам стигао, Естер ме је сачекала и рекла ми – како је схватила да није заинтересована…”

Макфарлан је саосећајно забрундао. „А госпођа Хауорт?” питао је.

„Нисам је видео после тога – све до вечерас.”

„Вечерас?”

„Да. У болници. Прегледали су ми ногу, ону коју сам повредио у оној гунгули са торпедом. Помало ме забрињава у последње време. Стари лекар је предложио операцију – биће сасвим једноставна. Када сам изашао из ординације налетео сам на сестру у црвеном џемперу преко здравствене униформе. Рекла ми је: „Да сам на Вашем месту не бих ишла на ту операцију…“ Тада сам схватио да је то била госпођа Хауорт. Тако брзо је одјурила да нисам успео да је зауставим. Срео сам другу сестру и упитао је за госпођу Хауорт. Она ми је казала да код њих не ради сестра која се тако презива… Чудно…”

„Сигуран си да је то била она?”

„Јесам! Знаш – веома је лепа…” Застао је, а затим додао: „Оперисаћу се, наравно, али… али за сваки случај ако будем позван у вечна ловишта…”

„Глупости!”

„Наравно да су глупости. Ипак, свеједно, драго ми је што сам ти испричао све ово о Циганки… Има још много тога, само кад бих могао да се сетим…”

* * *

Макфарлан је ишао стрмим путем кроз вресиште. Ушао је кроз капију куће која је лежала готово на врх брда. Истурио је браду и позвонио.

„Је ли госпођа Хауорт код куће?”

„Јесте, господине. Обавестићу је!”

Служавка га је оставила у ниској и дугачкој просторији чији су прозори гледали у дивљи врес. Благо се намрштио. Да ли прави невиђену будалу од себе? Тада се запрепастио. Зачуо је тихи глас како певуши: „Циганћица живи у вресишту.”

Глас је утихнуо. Макфарланово срце је почело убрзаније да куца. Врата су се отворила.

Нјена изразита, скоро скандинавска белина дошла је као прави шок. Упркос Дикијевом опису замишљао ју је цигански тамнопутом… Наједном се сетио Дикијевих речи и необичног начина на који их је изговорио. „Веома је лепа…“ Савршена и безусловна лепота је ретка, а управо такву је Алистер Хауорт поседовала. Усправио се и кренуо јој у сусрет.

„Плашим се да ме лично не познајете. Добио сам Вашу адресу од Лозових. Али… ја сам пријатељ Дикија Карпентера.”

Пажљиво га је посматрала неколико тренутака. Затим је рекла: „Пошла сам напоље. У шетњу вресиштем. Хоћете ли са мном?”

Гурнула је одшкринута балконска врата и изашла на падину. Он ју је пратио.

Неугледан мушкарац, помало блескастог изгледа седео је на столици од прућа и пушио.

„Мој супруг! Идемо до вресишта, Морисе. А после ће се господин Макфарлан вратити код нас на ручак. Хоћете, зар не?”

„Хвала.” Пратио је њен лак корак узбрдо и помислио: „Зашто? Зашто се, забога, удала за онога?”

Алистер је застала код неких стена. „Овде ћемо сести. А Ви ћете ми рећи… то што сте дошли да ми кажете.”

„Знали сте?”

„Увек знам кад су на помолу лоше вести. Лоше је, зар не? У вези са Дикијем?”

„Подвргао се рутинској операцији – која је успешно обављена. Али је, изгледа, имао слабо срце. Умро је услед дејства анестезије.”

Није знао шта је очекивао да види на њеном лицу – али тешко да је то био тај израз крајње исцрпљености… Чуо ју је како шапуће: „Поново… чекање… предуго… предуго…” Подигла је поглед. „Шта сте хтели да кажете?”

„Само следеће: неко га је упозорио на ту операцију. Медицинска сестра. Мислио је да сте то били Ви. Јесте ли?”

Одмахнула је главом. „Не, нисам била ја. Али имам рођаку која је медицинска сестра. Подсећа на мене под пригушеним светлом. Сигурно је то била она.” Поново га је погледала. „То и није важно, зар не?” Затим је наједном разрогачила очи. Задржала је дах. „Ох!” ускликнула је. „Ох! Занимљиво! Ви не разумете…”

Макфарлан је био збуњен. И даље је пиљила у њега. „Мислила сам да схватате… Требало би. Делујете као да и Ви то поседујете…”

„Шта?”

„Дар – проклетство – назовите га како хоћете. Верујем да га имате. Загледајте се у ону шупљину у стени. Не размишљајте ни о чему, само гледајте… Ах!” Приметила је његов слабашан старт. „И? Јесте ли видели нешто?”

„Сигурно је машта. На тренутак ми се учинило да је шупљина пуна крви!”

Климнула је главом. „Знала сам да га поседујете. На том месту су стари поклоници Сунца приносили своје жртве. Знала сам то пре него што ми је ико рекао. Било је тренутака када сам знала како су се осећали – скоро као да сам и сама била присутна… А и у вресишту има нечега што чини да се осећам као да сам се вратила кући… Наравно да је природно да имам тај дар. Ја сам од Фергусонових. У породици постоји видовитост. Моја мајка је била медијум све док се није удала за мог оца. Звала се Кристинг. Била је прилично славна.”

„Да ли под ‘даром’ сматрате способност да видите догађај пре него што се деси?”

„Да, пре него што се деси, али и који се већ десио – свеједно. Рецимо, видела сам Вас како се питате зашто сам се удала за Мориса – о, да, питали сте се!… Једноставно зато што сам одувек знала да се над њим надвија некаква опасна сенка… Желела сам да га спасим. Такве су жене… Уз помоћ свог дара требало би да могу да спречим да се нешто деси… уколико то ико може… Дикију нисам могла да помогнем. А Дики и не би разумео… Плашио се. Био је веома млад.”

„Двадесет две године.”

„А мени је тридесет. Али нисам на то мислила. Постоји много начина да људи буду раздвојени, простором, даљином… али бити раздвојен временом јесте најгоре…”

Дуго је ћутала и размишљала. Пренуо ју је дуг звук гонга који је допирао из куће.

За ручком је Макфарлан посматрао Мориса Хауорта. Несумњиво је био лудо заљубљен у своју супругу. У његовом погледу видела се псећа оданост и приврженост. Макфарлану није промакао ни њен нежан одговор, помало мајчински. После ручка их је напустио.

„Одсео сам доле у гостионици, задржаћу се дан-два. Могу ли поново да Вас посетим? Можда сутра?”

„Наравно. Али…”

„Шта?”

Брзо је прешла руком преко очију. „Не знам. Ја… мислим да не би требало да се поново сретнемо – то је све… Лаку ноћ!”

Полако је силазио путем. Имао је осећај да му је нека хладна рука стисла срце. То су биле само њене речи, наравно, али… Аутомобил се појавио из кривине. Он се привио уз живицу… у последњи час. Необично бледило прекрило му је лице…

„Господе, живци су ми страховито напети”, шапутао је Макфарлан када се пробудио наредног јутра. Размишљао је о догађајима од претходног поподнева. Аутомобил, пречица до гостионице и изненадна магла која је учинила да скрене с пута и изгуби се, свестан да се опасна мочвара налази у близини. Затим то што је пао врх димњака гостионице и испунио ноћ мирисом паљевине. Нема ничега у томе! Апсолутно ничега – ипак, њене речи су одавале апсолутно уверење да је она знала…

Изненада је скочио из кревета. Мора се поново попети до њене куће да је види. То ће разбити чаролију. Наравно, ако безбедно стигне тамо… Господе, каква је само будала био!

Слабо је доручковао. У десет је већ био на путу. У пола једанаест рука му је била на звону. Тада и тек тада, не пре тога, дозволио је себи да одахне са олакшањем.

„Је ли госпођа Хауорт код куће?”

Врата му је отворила иста она старија жена као и пре. Али израз њеног лица био је другачији – био је опустошен жалошћу.

„Ох, господине! Господине, значи нисте чули?”

„Шта?”

„Госпођа Алистер, мило јагње. Био је то њен тоник… Сваке вечери га је узимала. Јадан капетан је ван себе, скоро је полудео. У мраку је узео погрешну бочицу са полице… Позвали су лекара, али је стигао прекасно…”

Макфарлан се наједном сетио њених речи: „Одувек сам знала да се над њим надвија некаква опасна сенка… Требало би да могу да спречим да се нешто деси… уколико то ико може…“ Ах, али нико судбину не може преварити… Необична зла коб визије која је изазвала уништење тамо где је требало да донесе спасење…

Служавка је наставила: „Моје лепо јагње! Била је тако драга и нежна, и саосећајна према свачијој муци. Није могла да поднесе да ико пати.” Оклевала је, па додала: „Да ли бисте желели да се попнете да је видите, господине? Из онога што је казала чини ми се да је одавно познајете. Поприлично одавно, казала је…”

Макфарлан је следио стару жену степеницама до собе која се налазила изнад салона из које је претходног дана чуо глас који је певушио. На врху прозора налазио се витраж. Кроз њега је допирао црвени зрак светлости и падао на главу на кревету… Циганка са црвеном марамом на глави… Глупости, живци су се поново поигравали са њим. Последњи пут је погледао Алистер Хауорт.

* * *

„Једна дама жели да Вас види, господине.”

„Да?” Макфарлан је одсутно погледао станодавку. „Ох! Извините, госпођо Раус, привиђају ми се духови.”

„Није ваљда, господине? Свашта се у мраку уме привиђати у вресишту, знам. Бела дама, ђавољи ковач, морнар и Циганка…”

„Шта? Морнар и Циганка?”

„Тако каже, господине, једна прича из мог детињства. Лјубав их је спојила… Али нису провели много дана.”

„Нису? Питам се хоће ли можда… сада бити заједно…”

„Шта то причате, господине! А млада дама…”

„Која млада дама?”

„Она што чека да Вас види! У салону је. Госпођица Лоз, тако је рекла да се зове.”

„Ох!”

Рејчел! Прожео га је пријатан дрхтај, буђење наде. Завирио је у неки други свет. Заборавио је на Рејчел јер је она припадала само овом животу… Поново тај блажени дрхтај, то враћање у тродимензионални свет.

Отворио је врата салона. Рејчел – и њене искрене смеђе очи. Наједном, попут човека који се буди из сна, пренуо га је пријатан осећај лепе стварности. Био је жив – жив! Помислио је: „Постоји само један живот у који човек може бити сигуран! Овај!”

„Рејчел!” узвикнуо је, подигао јој браду и спустио пољубац на њене усне.

„Циганка“ је први пут објављена у књизи тврдог повез

„Пас смрти и друге приче“ (Одамс прес, 1933, године).

Није познато да је објављивана пре тога.