Казино капитализам

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је boris-nova-slika-zeke-769x1024.jpg
Борис Јашовић

Планетарно неповерење у вакцине против ковида представља социолошку чињеницу која захтева дубљу анализу од оне засноване на површним мантрањима о утицају тзв. теорија завере на људску свест. У питању је криза поверења у глобални систем која се феноменолошки може посматрати и као реакција људи на функционисање корпоративног капитализма и периодичне кризе планетарних размера која се изазива са циљем успостављања глобалне хегемоније.

Тај континуирани процес поробљавања локалних друштава унутар глобалног и блештавог система казино капитализма текао је споро и у фазама, при чему је свака фаза представљала корак напред у хегемонизму и три корака назад у хуманизму. 1) Ликвидација Салвадора Аљендеа, председника Чилеа, 1973. године и Пиночеови фашистички методи спровођења неолибералних економских мера након преузимања власти означили су почетак краја народне демократије у свету, утрли пут обесмишљавању институције избора те легализовали недемократско постављење, од стране великих сила и моћних корпорација, зависних влада које ауторитарно владају у интересу корпоративног бизниса; 2) Пад Берлинској зида 1989. године устоличио је светског полицајца и планетарну војску у служби неспутане мобилности капитала; 3) Исте године представљен је глобални неолиберални документ под називом Вашингтонски консензус који је пропагирао обавезујуће смернице за приватизовање друштвене имовине широм планете, спречио независну економску политику држава, ојачао мултинационалне корпорације и банкарски сектор те слободу тржишта уздигао изнад слободе човека; 4) Бомбардовање СРЈ 1999. године утабало је пут нормализовању могућности да се војне интервенције убудуће могу вршити и без дозволе УН-а; 5) Рушење њујоршких кула 2001. године, омогућило је гушење људских права декретима извршне власти али и фаворизовање безбедности науштрб слободе под изговором одбране од невидљивог непријатеља; 6) Економска криза из 2007/2008. године, проузроковала је глобални страх од незапослености, учврстила глобалну моћ лихварократа, а изабране владе националних држава учинила зависним од институција корпоративног капитализма.

Сваки од наведених момената представља корак напред у трансформацији глобалног корпоративног система из фазе доминације, где се дисциплиновање грађана и изабраних влада широм света вршило и уз употребу физичког насиља, у фазу тоталне хегемоније, где се репресија и психичко насиље остварује манипулативним техникама убеђивања, индоктринације и институционалних притисака на егзистенцијалну сигурност људи.

Такође, сваки од наведених момената допринео је учвршћивању безалтернативности, једнодимензионалне мисли, ауторитарне свести, израбљивачког и тржишног карактера, егзистенцијалног страха и доминације права корпорација над правима појединаца.

Слободномислећи људи широм света бунили су се, и још то чине, против моћи симболичког насиља која намеће сопствена правила, против дубоко прокопаног рова између шачице најбогатијих на планети и масе подјармљених, против мултинационалних корпорација које су постале моћније од многих колонизованих држава у којима несметано експлоатишу јефтину радну снагу и профитабилне сировине…

Сетимо се америчких „окупатора Волстрита”, шпанских „индигнадоса”, француских „жутих прслука”…  Сви ти револти представљали су плодове гнева и неповерења у неправедни поредак којем је хитно била потребна још једна планетарна криза како би се одбранио од ерупције незадовољства широм света. 7) И гле чуда, букнула је концем 2019. године ковид криза која је, поред скретања пажње са структурних проблема корпоративног капитализма и енормне количине симболичке и материјалне користи коју су поједини сектори исисавали из пренадуване ситуације, послужила као параван за уклањање последње бране дефинитивном затварању конструкције тоталитарне хегемоније на планетарном нивоу. Реч је о маргинализацији устава националних држава и међународних декларација о људским и дечјим правима.

Управо на томе тренутно раде реакционарне владе широм света, настојећи да трајно уназаде цивилизацијске тековине – права и слободе човека, за које су се прогресивни људи мукотрпно борили стотинама година, али и да врате цивилизацију назад у мрачно доба неспутане репресије. Људи се у овом тренутку, противно Универзалној декларацији о људским правима, лишавају слободе избора и разврставају на подобне и неподобне.

Невакцинисани се противуставно етикетирају, криминализују, приморавају на вакцинацију под претњом ускраћивања права на рад и на концу  сврставају у грађане другог реда.

Дугорочно посматрано, ово је страшније од било којег соја вируса будући да наговештава проширење опсега репресије и њену институционализацију у годинама које долазе. Јер, не прети вакцинисанима опасност од невакцинисаних, будући да медицина тврди како имунизовани евентуално могу добити лакши облик болести који не захтева болничко лечење. Стварна опасност и једнима и другима прети од система који вакцинисане ставља изнад невакцинисаних, профит изнад људи, фармацију изнад медицине, декрете изнад устава, лаж изнад истине, уредбе изнад закона, безбедност изнад слободе, технологију изнад науке, економију изнад живота… И, колико сутра, репресију од које нема одбране изнад свих нас.

Такав систем не заслужује поверење већ масовни отпор грађана будући да те исте грађане – субјекте третира као пуке објекте – потрошаче, тржишне марионете и жртвене пионе на шаховској табли безграничног раста који је сам себи сврха.

Борис Јашовић

Текст објављен у листу Политика

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.