Један скроман предлог

Џонатан Свифт

Жалостан је то призор за оне који пролазе кроз овај велики град или путују кроз нашу земљу, када угледају улице, друмове и прагове пред страћарама пуне просјакиња, за којима се вуче по троје, четворо или шесторо малих одрпанаца, и које досађују сваком пролазнику тражећи милостињу. Уместо да поштено зарађују свој хлеб, те мајке су принуђене да сво време проводе у скитњи, не би ли испросиле нешто за своју беспомоћну дечицу, која, када одрасту, или постају лопови, зато што не могу наћи посла, или напуштају родну груду, да би се као најамници борили за претендента на шпански престо или се продали као робље за Барбадос.

Мислим да се све стране слажу у томе да овај огромни број деце у наручју, на леђима или за петама својих мајки, а често и очева, представља веома велики, додатни терет за нашу Краљевину, која се у овом часу налази у веома тешком стању. Према томе, ко год пронађе неки добар, јефтин и лак начин да та деца постану ваљани и корисни чланови друштвене заједнице, биће толико заслужан за општу ствар да би му требало подићи споменик као народном добротвору.

Али, моја намера иде много даље и не ограничава се само на збрињавање деце просјака по занимању. Она је много ширег замаха и треба да обухвати сву децу одређеног узраста, рођену од родитеља који су до те мере неспособни да их издржавају да траже милостињу по улицама.

Што се мене лично тиче, пошто сам годинама размишљао о том значајном питању и темељно проучавао разне планове других предлагача, стално сам долазио до закључка да су они грубо грешили у својим прорачунима. Заиста, људско младунче, које тек што се окотило, може да живи од мајчиног млека пуних годину дана и потребно му је врло мало друге хране, ни у ком случају изнад вредности од два шилинга, до којих мајка свакако може доћи, макар и у облику дроњака, захваљујући своме на закону заснованом просјачком занимању. И управо када напуне једну годину ја предлажем такав начин њиховог збрињавања, да она, уместо да буду терет својим родитељима или општини или да се злопате без хране и одела до краја свог живота, доприносе исхрани, а делимично и одевању хиљадама других људи.

Мој план садржи још једно велико преимућство: наиме, он ће спречити многе насилне побачаје, као и онај гнусни обичај да жене убијају своју ванбрачну децу; обичај, авај!, сувише чест међу нама, у којем се сирота, невина дечица приносе на жртву, рекао бих, пре из страха од трошкова, него из страха од срамоте, што је у стању да изазове сузе и сажаљење чак и у најсвирепијем и најнечовечнијем срцу.

Пошто се обично сматра да број душа у нашој Краљевини износи милион и по, међу којима, по мом рачуну, може бити око 200.000 брачних парова са женама које рађају. Од тог броја одузимам 30.000 брачних парова који су у стању да издржавају своју децу, иако не верујем да их може бити толико, имајући у виду све недаће које данас погађају нашу Краљевину. Али, ако усвојимо ту претпоставку, остаће 170.000 жена које рађају. Од тога поново одузимам 50.000 на име оних жена које не донесу свој плод до краја или чија деца несрећним случајем изгубе живот или умру током прве године живота. Тако остаје свега 120.000 деце која се у току једне године роде од сиромашних родитеља. Према томе, питање је како да се тај број прехрани и подигне, што је, како сам већ рекао, при садашњем стању ствари, потпуно немогуће, уколико покушамо да применимо било које од до сада предлаганих решења. Наиме, ми ту децу не можемо запослити ни у занатству, нити у пољопривреди: ми не градимо куће (мислим, у унутрашњости), нити обрађујемо земљу. Пре него што напуне шест година та деца веома ретко могу себе да издржавају помоћу крађе, изузев тамо где су нарочито марљиви, иако, признајем, основе те вештине уче много раније, у доби када се на њих може гледати као на приправнике. Једна висока личност из грофовије Каван, свечано ми је изјавила како никада није чула за више од једног или два случаја крађе код деце испод шест година, чак и у том делу Краљевине, познатом по хитрини и окретности у тој вештини.

Наши трговци ме уверавају како дечак или девојчица испод дванаест година старости не представљају робу погодну за продају. Чак и када доспеју до тог узраста, на тржишту никада не достижу цену изнад три фунте или, у крајњем случају, изнад три фунте и пет шилинга, што се никако не исплати ни родитељима, нити Краљевини, будући да трошкови за њихову исхрану и прње износе најмање четири пута толико.

Због тога ћу сада скромно изложити своје сопствене погледе и предлоге, који, надам се, неће бити подложни ни најмањем приговору.

Један веома искусни Американац, мој познаник из Лондона, уверавао ме је да младо и здраво, добро ухрањено дете, у доби од годину дана, представља изванредно укусну и квалитетну храну, било да је кувано, пржено, печено или барено. А ја нимало не сумњам да би се исто тако добро поднело и у умокцу или у паприкашу.

Износим, према томе, смерно на јавно разматрање предлог да се од 120.000 деце, према већ изведеној рачуници, издвоји за приплод 20.000, од којих само једна четвртина треба да буду мушкарчићи, што представља више него што остављамо када су у питању овце, говеда или свиње, а разлог је тај што су та деца ретко плод законитог брака, што је околност којој наши дивљаци не придају неки нарочит значај. Према томе, један мушкарац ће бити довољан да опслужи четири женке. Преосталих 100.000 могли би се, кад напуне годину дана, понудити на продају истакнутим и имућним личностима широм Краљевине, уз неизоставне опомене упућене мајкама да их последњег месеца пусте да сисају до миле воље, како би, пре него што буду изнета на трпезу, била што једрија и пуначкија. Од једног детета могла би се направити два јела за гозбу која се приређује пријатељима, а кад породица обедује сама, од предњег и задњег черека дало би се зготовити сасвим пристојно јело, које ће, зачињено са мало бибера или соли, четвртог дана представљати веома добар умокац, нарочито зими.

Израчунао сам, као средњу меру, да новорођено дете тежи 12 фунти и да после годину дана, ако је осредње храњено, достиже до 28 фунти.

Допуштам да ће та храна бити нешто скупља и, према томе, веома погодна за земљопоседнике, који, будући да су већ пождрали већину родитеља, имају, изгледа, највише права и на децу.

Дечје месо може се јести преко целе године, али је издашније у марту и мало пре и после тог месеца. Један озбиљан научник, угледни француски лекар, тврди да се, пошто риба представља храну која повољно утиче на плодност, у римокатоличким земљама већи број деце рађа неких девет месеци после часног поста него у било које друго доба године. Према томе, рачунајући годину дана после часног поста, тржиште ће бити презасићеније него обично, зато што је број папске деце у најмању руку три према један у овој Краљевини, те ће, сходно томе, мој предлог имати још једно споредно преимућство: тако ћемо, наиме, смањити број папинаца међу нама.

Већ сам израчунао да трошкови исхране по једном просјачком детету (којима придодајем и све ситне сељаке, пољске раднике, као и четири петине наполичара) износе око два шилинга годишње, заједно с прњама. Зато верујем да ниједном џентлмену неће бити мрско да плати десет шилинга за тело добро угојеног детета, од којег ће, како рекох, моћи да зготови четири изванредно хранљива јела, када на ручку има само два-три најближа пријатеља или када обедује у свом породичном кругу. Тако ће сеоски племић научити да буде добар газда, а постаће И омиљен међу својим закупцима, док ће мајка имати осам шилинга чистог добитка и биће у стању да ради све док не роди друго дете.

Они штедљивији (а морам признати да то времена захтевају) могу да их одеру: од њихове коже, уметнички прерађене, могле би се направити дивне рукавице за даме и летње чизме за угледну господу.

Што се тиче нашег града Даблина, у ту сврху би се могле подићи кланице на најпогоднијим местима. А да касапина неће недостајати, у то никако не треба сумњати. Иако бих радије препоручио да се деца купују жива и да се приређују онако топла, чим изађу испод ножа, као што чинимо приликом печења прасића.

Једна личност веома достојна поштовања, која истински воли своју земљу и чије врлине високо уважвам, изволела је недавно, расправљајући о овом питању, предложити извесну допуну мог плана у циљу његовог оплемењивања. Она је, наиме, изјавила да би се, с обзиром да је знатан број џентлмена ове Краљевине у последње време потаманио срне и јелене по својим ловиштима, тај недостатак дивљачи могао врло лепо отклонити одраслијим дечацима и девојчицама, који нису старији од четрнаест година, али ни млађи од дванаест, имајући у виду колики број деце тог узраста, оба пола, умире данас од глади, услед немања запослења или службе. Одлуку о томе требало би да доносе њихови родитељи, ако су живи, а ако нису, њихови најближи сродници. Али и поред свег поштовања које гајим према једном таквом изузетном пријатељу и једном тако заслужном родољубу, ипак се не бих могао у свему сложити са њим. Јер, што се дечака тиче, мој познаник Американац уверавао ме је, позивајући се на своје знатно искутсво, да је њихово месо по правилу жилаво и мршаво, као и месо наших ђака, услед непрестаних телесних вежби којима се баве у школама, као и да је непријатно по укусу, док се, с друге стране, њихово гојење не би исплатило. Што се пак девојчица тиче, то би, по моме покорном мишљењу, значило велики губитак за нацију, с обзиром да ће и оне ускоро почети да рађају. Осим тога није искључено да би извесни чистунци могли устати против једне такве мере (иако потпуно неоправедно) као против нечег што по мало мирише на свирепост, што је, признајем, по мом мишљењу, увек представљало најозбиљнију замерку сваком плану, ма колико била племенита побуда која га је надахнула.

Али, да бих оправдао свог пријатеља, морам навести да је свечано изјавио како му је та могућност пала на памет захваљујући чувеном Саламаназору, урођенику са острва Формозе, који је пре више од двадесет година дошао у Лондон и током једног разговора испричао моме пријатељу како у тој земљи, када се над неком млађом особом изврши смртна казна, џелат продаје леш високим достојанственицима као знак изузетне пажње. Тако је, у његово време, леш једне пуначке девојке од петнаест година, која је разапета на крст зато што је покушала да отрује цара, био продат председнику Министарског савета његовог царског величанства, као и другим дворским мандаринима, који су имали неке везе са извршењем те казне, по цени од четири стотине круна. Зато никако не могу да поричем да би по нашу Краљевину било нешто горе ако би се на исти начин поступило са извесним бројем пуначких девојчица у овом граду, које, пуке сиротице, без носиљке не би могле ни да се макну ван куће, нити да се појаве у позоришту и отменом страном друштву, за шта никада неће бити кажњене.

Извесне малодушне особе веома су забринуте због тако великог броја сиромаха, старих, болесних или немоћних, те сам замољен да промислим на који би се начин земља могла ослободити тог мучног терета. Ја ту међутим не видим ни најмањи проблем, пошто је веома добро познато да они свакодневно умиру и пропадају, од хладноће, глади, нечистоће и погани, брзином која се у њиховом случају с правом може очекивати. А што се младих пољопривредних радника тиче, они се у овом тренутку налазе у готово исто толико повољном положају. Они нису у стању да нађу посао, те, сходно томе, копне услед недостатка хране, у тој мери да ако некад случајно и добију какав најобичнији посао, немају снаге да га обаве, па су на тај начин и земља и они сами срећно ослобођени свих будућих недаћа.

Сувише сам се удаљио, па ћу се зато вратити главном предмету свог излагања. Мислим да су користи које садржи мој предлог очигледне и бројне, као и да су од највећег могућег значаја.

Прво, као што сам већ приметио, он ће знатно смањити број папинаца, који нас из године у годину преплављују, будући да су то главни произвођачи деце у земљи, као и наши најопаснији душмани, и који намерно остају у земљи с циљем да предају Краљевину претенденту, надајући се да ће искористити одсуство толиких поштених протестаната који су радије изабрали да напусте свој завичај него да остану код куће и да, противно својој савести, плаћају десетак бискупском поџупнику.

Друго, сиромашни наполичари имаће нешто од сопствене имовине што ће им се по закону моћи приписати и што ће им помоћи да плате закуп своме газди, пошто су им жито и стока већ заплењени, а новац непозната ствар.

Треће, с обзиром на то да издржавање стотине хиљада деце од две године и изнад те доби стаје годишње у сваком случају више од десет шилинга по комаду, тиме ће се народно богатство повећати за педесет хиљада фунти годишње, поврх користи од новог јела, изнетог на трпезе све имућне господе у Краљевини, која има иоле истанчан укус, док ће новац остати у нашим рукама, будући да је роба произведена и прерађена у земљи.

Четврто, стални произвођачи, поред добити од осам шилинга годишње, ослободиће се, продајом своје деце, терета њиховог издржавања после прве године.

Пето, та храна ће вероватно довести велики број муштерија у гостионице, а гостионичари ће свакако бити толико мудри да смисле најбоље рецепте за њено справљање. Самим тим, њихове ће гостионице посећивати сва отмена господа, која се с правом дичи познавањем добрих јела; а вешт кувар, који зна како да угоди својим гостима, постараће се да то ново јело буде скупо колико год они желе.

Шесто, то би представљало веома снажан подстрек за брак, који све мудре земље или потпомажу помоћу награда или настоје да заштите помоћу закона и прописивања казни. То би појачало пажњу и нежност мајки према деци, пошто би биле сигурне да постоји установа намењена њиховом збрињавању, о којој се, дакле, у неку руку, стара друштво и која би тако на крају године доносила приход, уместо да представљају издатак. Убрзо бисмо видели како се међу удатим женама развија племенито такмичење која ће од њих изнети најугојеније дете на тржиште. А мушкарци би постали према својим женама, за време њихове бременитости, онако пажљиви као што су то данас према својим ждребним кобилама, стеониом кравама или супрасним крмачама, па их, из страха да не побаце, више не би ни тукли, нити ударали ногама (као што то данас сувише често чине).

Могле би се набројати и многе друге користи. На пример, повећање нашег извоза усољене говедине за неколико хиљада грла; повећана потрошња свињског меса и велики напредак у уметности справљања добре шунке, у чему код нас влада толика оскудица, услед великог тамањења прасади, која се сувише често износе на наше трпезе, а која се ни у ком случају, ни по укусу, нити по велелепности призора, не могу мерити с добро однегованим, угојеним једногодишњим дететом, које ће, ако се испече цело, представљати украс на гозби коју приреди неки властелин, као и на сваком другом званичном пријему. Али то, и још много штошта, остављам по страни, у тежњи да будем што краћи.

Под претпоставком да у овоме граду има бар хиљаду породица које би могле бити стални потрошачи дечјег меса, поред осталих који би га могли трошити у свечаним приликама, нарочито при свадбама и крштењима, раучнам да би Даблин избацио годишње двадесетак хиљада комада, а унутрашњост Краљевине (где би се деца вероватно продавала нешто јефтиније) осталих осамдесет хиљада.

Не видим ни један приговор који би се могао изнети против овог предлога, осим да би на тај начин број становника у Краљевини могао знатно опасти. Тај приговор у потпуности усвајам, а то је у ствари и био један од главних разлога зашто целу ствар износим у јавност. Жеља ми је да читалац има у виду да је мој предлог срачунат и подешен искључиво за потребе Краљевине Ирске и ни за коју другу земљу, која је некад постојала, која јесте или које би, верујем, икада могло бити на свету.

Немојте, према томе, да ми неко говори о другим средствима: о опорезивању са пет шилинга по фунти оних наших земљопоседника који не живе на својим имањима; о употреби само оног одела и покућства које је израђено код нас и од домаћих сировина; о потпуном одбацивању страних предмета и направа које служе ширењу раскоши; о сузбијању расипништва до којег код наших жена доводе каћиперство, сујета, лењост и коцка; о увођењу духа штедљивости, разборитости и умерености; о томе како треба волети своју земљу, у чему се разликујемо чак и од Лапонаца, као и од становника Топинамбуа; о томе да се манемо наших гложења и неслоге и да више не будемо као Јевреји, који су се убијали између себе чак и у тренутку када је непријатељ улазио у град; о томе да будемо мало обазривији и да своју отаџбину и савест не продајемо будзашто; о апеловању на земљопоседнике да имају бар мало милости према својим наполичарима; најзад, о ширењу духа честитости, марљивости и умешности код наших трговаца, који би се, ако би овог часа била донета одлука о томе да се купују искључиво наши домаћи производи, сместа договорили како да нас варају и да нам закидају на цени, мери и квалитету и које до сада нико није успео да наведе да учине ишта поштено, иако су на то често и искрено били позивани.

Према томе, понављам, немојте ми говорити о таквим и сличним средствима, све док не буде постојао бар неки зрачак наде да ће се икада предузети неки свесрдан и искрен покушај да се та средства спроведу у дело.

Што се мене лично тиче, након што сам годинама подносио на увид своје узалудне, таште, пусте мисли, и скоро изгубио сваку наду у успех, ипак ми је на крају, срећом, пао на ум горњи предлог, који, ако и није потпуно нов, ипак има нечег чврстог и стварног у себи, не захтева никакве издатке, него само мало труда, потпуно је у нашој моћи, па се тако не излажемо опасности да се замеримо Енглеској. Јер та врста робе није погодна за извоз, пошто је дечје месо исувише нежног састава да би подносило дужи боравак у саламури, иако бих ја вероватно могао именовати извесну земљу која би била срећна да поједе цео наш народ и без тога.

На крају крајева, не држим тако слепо до сопственог мишљења да бих одбацио сваки други предлог поднет од стране мудрих људи, а који би био исто толико добронамеран, јевтин, лако изводљив и остварљив. Али, пре него што се моме плану упути неки приговор и понуди неко боље решење, желео бих да предлагач или предлагачи изволе зрело размотрити две ствари. Прво, с обзиром на то како ствари данас стоје, на који начин мисле да нађу довољно хране и одеће за стотину хиљада некорисних уста и леђа? И, друго, морамо имати у виду да у овој Краљевини живи округло милион створења у људском облику чије би укупно издржавање створило дуг од два милиона фунти стерлинга, при чему онима који су просјаци по занимању додајем већину наполичара, ситних сељака и пољопривредних радника, с њиховим женама и децом, који су, у ствари, такође просјаци. Зато бих волео да они политичари којима се мој предлог не допада и који ће можда имати смелости да га оспоре, претходно поставе питање родитељима тих смртника: зар они не би данас сматрали за велику срећу да су као једногодишња деца били продати за храну, на начин који ја предлажем, и тако избегли сталну беду којој су после били изложени, кроз угњетавање од стране земљопоседника, због немогућности да плаћају закупнину услед недостатка новца или могућности да тргују, због оскудице у најосновнијим средставима за живот, без крова над главом и без одела да се заштите од невремена и хладноће, као и због неминовних изгледа да ће их такве или још теже недаће пратити кроз цео живот.

Свечано изјављујем, у свој искрености срца, да ме ни најмањи лични интерес не наводи да се залажем за остварење овог неопходног подухвата, пошто је једина побуда која ме на то покреће опште добро моје отажбине, жеља да унапредимо нашу трговину, да збринемо децу, да помогнемо сиротињи и да пружимо неко задовољство богаташима. Немам деце због које бих могао очекивати да на горе наведени начин дођем и до једног јединог пенија, пошто најмлађе има девет година, а жена ми више није у годинама да рађа.

Др Џонатан Свифт, 1729.

„За Свифтов Скромни предлог се просто не може рећи ништа оригиналније, нити ишта суздржаније, од много пута изнете оцене да је реч о најбриљантнијој и најбруталнијој политичкој сатири икада написаној на енглеском језику. У разним освртима, коментатори су јој давали шири или ужи опсег, у зависности од сопствених домета или политичких уверења, али неких већих мистификација или скретања ипак није било. Јасно је да није реч само о стању у Ирској, као ни о сиромашнима уопште, већ о људском стању, у условима које је пресудно обликовала трансформација познатог света у нешто ново: у масивни техничко-предузетнички систем, искључиво усмерен на што ефикаснију акумулацију моћи, без икаквог даљег смисла или користи…

…Историјат Скромног предлога је углавном познат. Написан је 1729. и објављен у Даблину, као анонимни памфлет. Анонимност је више била још једно стилско оруђе или мала игра, него ствар опреза. Ипак, савременици су у том тексту брзо препознали једног од најистакнутијих политичких писаца свог доба, протестантског свештеника Џонатана Свифта. Иако у своје време овај текст није изазвао такву буру као неки његови ранији политички списи, као што су чувена Драпијерова писма, ипак је читаоце оставио у незапамћеном шоку и неверици. Временом се уздигао изнад осталих Свифтових бравура – или макар оних сличног усмерења, пошто Гуливерова путовања остају прича за себе – и стигао до нас, нажалост, актуелнији него икад. Ако је за утеху, његов разорни, а опет тако префињени хумор, с тананостима које су од тада многи узалуд опонашали, може нам само помоћи у прихватању његове истине. Она није смешна, али то нас неће спречити да овде, упркос свему, пуцамо од смеха. Нека тај прасак одагна и последњу илузију коју бисмо могли имати о свим друштвеним планерима овог света и њиховим намерама, нарочито оним најбољим. Наши животи не би смели да буду провинција експерата и администратора; ту би им требало онемогућити сваки приступ. Без обзира на намере – лоше не морам ни да спомињем, али исто тако и на оне добре, револуционарне или спаситељске – сви експерти и политички планери који прескачу саме људе и раван непосредне комуникације крећу се у сфери постварења, у којој се људски обзири и циљеви нужно губе или никада и не служе као оријентир. Њихови прорачуни су технички; то је игра апстрактним могућностима и варијаблама, у односу на исход који би требало да задовољи захтеве једне целине која није људска заједница, већ пословни или освајачки подухват. Појединачни цветови тог разума могу бити пријатни или корисни, посматрани из најуже корисничко-потрошачке перспективе, али исход може бити само чудовишан: стална репродукција доминације, патерналистичког милосрђа и ауторитарне произвољности, која с правом деспотском комоцијом, без обзира на ниво одлучивања, рачуна на своје фигуре: на пасивно, зависно и дезоријентисано мноштво. Нема никакве сумње да би им ту игру требало покварити.“

Алекса Голијанин, мај 2012.