Дина

1.

 Почетак је прави час да се најпомније поведе рачуна о томе да све буде у равнотежи и правилно сређено. То знају све сестре реда Бене Гесерит. На почетку проучавања живота Муад’Диба потребно је, дакле, да га најпре сместите у његово време: рођен је 57. године владавине цара Падишаха, Шадама IV. Такође је неопходно побринути се о томе да га поставите на право место: планету Аракис. Нека вас не доведе у забуну чињеница да је он рођен на Каладану, где је живео све до петнаесте године. Аракис, планета позната као Дина, његов је прави дом.

 Из ‘Упутника о Муад’Дибу’ принцезе Ирулан

Дина (2021), режија Денис Вилнев

 На недељу дана пре но што су кренули на Аракис, у јеку завршних припрема због којих су сви већ готово помахнитали, једна смежурана старица дошла је у посету мајци дечака Пола.

 Било је то једне топле ноћи у дворцу Каладан, древном каменом здању које је служило као дом породици Атреида читавих двадесет шест поколења; увек пре промене времена, ово место би се испуњавало својеврсном слаткастом свежином.

 Старицу су увели на једна бочна врата и провели лучно засвођеним ходником до Полове собе, где јој је било допуштено да за тренутак осмотри дечака који је лежао у постељи.

 У пригушеном сјају суспензорске светиљке, која је лебдела сасвим близу пода, пробуђени дечак угледао је крупну женску прилику на вратима своје собе; незнанка је стајала корак испред његове мајке. Старица је представљала утварну сенку — са косом сличној преплетеној и замршеној паучини, плаштом који је обавијао тамно обличје и очима попут два блистава драгуља.

 „Није ли одвећ ситан за своје године, Џесика?“ упита старица. Говорила је тешко и задихано, стварајући звук сличан раштимованом балисету.

 Полова мајка узврати својим благим контраалтом: „Атреиди су познати по томе што касно почињу да расту, Ваша висости.“

 „Чула сам о томе, чула сам о томе“, продахта старица. „Па ипак, њему је скоро петнаест година.“

 „Да, Ваша висости.“

 „Он је будан и слуша нас“, рече старица. „Препредени, мали притворко.“ Она се закикота. „Али за краљевање је потребна препреденост. А ако је стварно Квизац Хадерах… онда…“

 У сенци своје постеље, Пол је чкиљио кроз трепавице. Два птичјесветла овала — старичине очи — као да су се ширила и светлуцала, нетремице га посматрајући.

„Спавај спокојно, ти препредени, мали притворко“, рече старица. „Сутра ће ти бити потребно све умеће којим располажеш да се сусретнеш са мојим гом џабаром.“

 Погурнувши дечакову мајку, она изиђе напоље и прилично бучно залупи врата за собом.

 Пол је остао да лежи будан, док су у глави почела да му се роје питања: Шта је гом џабар?

 Од свих необичности које се јављају у раздобљу промене времена, старица је представљала најчуднију појаву коју је видео.

 Ваша висости.

 Ту је, затим, био начин на који је она по имену ословила његову мајку, као да разговара са неком обичном служавком, а не са једном госпом Бене Гесерита, војводином наложницом и мајком наследника.

 Да ли гом џабар представља нешто везано за Аракис што морам да сазнам пре но што одемо тамо? — упита се он.

 Уста му сама стадоше да уобличавају непознате речи: „Гом џабар… Квизац Хадерах…“

 Чекало га је премного ствари које је ваљало научити. Аракис ће се сигурно толико разликовати од Каладана да ће се Полу често завртети у глави од новости које га тамо вребају. Аракис — Дина — пустињска планета…

 Туфир Хават, Старешина Убица у служби његовог оца, објаснио му је једном приликом: њихови смртни непријатељи, Харконени, налазе се на Аракису већ осамдесет година, држећи планету као квазифеудални посед захваљујући уговору са компанијом CHOAM , који се односи на експлоатацију геријатријског зачина меланжа. Харконени сада морају да се повуку и да уступе место Кући Атреида, која ће преузети планету као прави феудални посед — што је представљало привидну победу Војводе Летоа. Додуше, додао је Хават, у овој привидности могла би се крити највећа опасност, будући да је Војвода Лето уживао популарност међу Великим Кућама Ландсрада.

 „Популаран човек изазива љубомору моћних“, објаснио је Хават.

 Аракис — Дина — пустињска планета…

 Пол је утонуо у сан и уснио призор једне пећине на Аракену, док су се свуда око њега врзмале утихле прилике људи у затамњеној светлости сјајних кугли. Било је свечано и чинило му се као да је у катедрали док је ослушкивао слабашан звук — кап-кап-кап воде. Још док се налазио у сну, Пол је знао да ће се сетити овога када се пробуди. Увек се спомињао снова који су представљали предсказања.

 Сан се расплину.

 Пол се пробудио и најпре осетио око себе топлину постеље — а затим му на ум навреше многе мисли… Овај свет дворца Каладан, лишен игре и друштва његових вршњака, можда и није завређивао тугу приликом растанка. Доктор Јуех, његов учитељ, ставио му је посредно до знања да се на Аракису не води баш најстрожије рачуна о кастинском систему фауфрелухес. Житељи планете обитавали су на рубу пустиње и није било никаквог каида или башара који би им командовао: били су то Слободњаци, неухватљиви попут пешчаних ковитлаца, који се чак нису налазили пописани ни у Царским Списковима.

 Аракис — Дина — пустињска планета…

 Осетивши како га обузима напетост, Пол одлучи да примени једну од вежби телесно-менталног типа којој га је мајка научила. Три пута је брзо удахнуо и његов физиолошки механизам сместа је реаговао: искусио је како урања у стање ослобођене свести… како му се ум усредсређује… аорта проширује… избегавајући нефокусиране спреге свести… како је свестан чином воље… како му се крв обогаћује кисеоником и брзо плави преоптерећена подручја… храна-безбедност-слобода не стичу се само пуким нагоном… свест животиње не иде даље од датог тренутка, нити се у њој рађа помисао да јој жртве могу бити истребљене… животиња уништава, али не ствара… задовољства животиња не уздижу се много изнад нивоа осећаја, а никада не достижу сфере правих осећања… човеку је, међутим, потребна мерна скала којом ће одређивати аршине свог света… ову скалу једино је у стању да створи хотимице усредсређена свест… телесна целовитост проистиче из прилива крви и титраја живаца, а према дубоко увреженој свести о потребама ћелија… све ствари/ћелије/бића нису вечни… у питању је борба за вечни унутарњи прилив…

 Наук је текао све даље у Половој ослобођеној свести.

 Када је жута светлост праскозорја додирнула прозорски симс Полове собе, он ју је осетио кроз затворене очне капке; отворивши очи, најпре је угледао познату шару сјајних одсева на таваници спаваће собе, а затим зачуо уобичајену вреву и хитњу у замку.

Врата просторије се отворише и на њима се појави дечакова мајка, са косом сличном осенченој бронзи, коју је црном траком држала прикачену за круну; на лицу јој се није могло прочитати никакво осећање, а зелене очи зрачиле су свечано.

 „Пробудио си се“, рече она. „Јеси ли лепо спавао?“

 „Јесам.“

 Загледао се у њену високу прилику, приметивши напетост у мајчиним раменима док му је она бирала одећу из ормана. Другима би промакао овај танушан грч, али она га је упутила у тајне реда Бене Гесерит — у помно запажање ситница. Окренула се, држећи у руци један полусвечан сако, на чијем је спољњем горњем џепу стајала црвена креста атреидског сокола.

 „Брже се облачи“, рече она. „Часна Мајка чека.“

 „Сањао сам је једном“, узврати Пол. „Ко је она?“

 „Била ми је учитељ у школи реда Бене Гесерит. Сада је царев Истинозборац. Знаш, Поле…“ додаде она, али застаде. „Мораш јој испричати о својим сновима.“

 „Хоћу. Је ли она била разлог што смо добили Аракис?“

 „Ми нисмо добили Аракис.“ Џесика отресе прашину са панталона и окачи их заједно са сакоом на постоље уз кревет. „Немој дозволити да те Часна Мајка чека.“

 Пол седе у постељи и обгрли колена. „Шта је то гом џабар?“

 Поново му је вештина стечена од мајке омогућила да опази готово невидљив грч оклевања на њој, неконтролисан титрај нерва чије је значење одмах прозрео: страх.

 Џесика приђе прозору, широм размакну завесе и баци поглед преко речних воћњака према планини Сијуби. „Убрзо ћеш сазнати све о гом џабару“, рече она.

 Осетио је призвук страха у њеном гласу и то га је зачудило.

 Џесика му се обрати, не окренувши се: „Часна Мајка те чека у мојој дневној соби. Молим те, пожури.“

 Часна Мајка Гаиус Хелен Мохијам седела је на тапецираној столици и посматрала мајку и сина како се приближавају. Прозори који су стајали око ње гледали су на јужну окуку реке и зелене оранице породичног поседа Атреида, али Часна Мајка уопште није обраћала пажњу на то. Осећала је овог јутра како је притиска бреме година, што ју је увек чинило прилично раздражљивом. Окривљавала је због тога путовање космосом и везе са гнусним свемирским Еснафом, односно његовим тајнама. Али, овде ју је чекало посланство које је захтевало личну пажњу једне Видовите Бене Гесерит. Чак ни Истинозборац цара Падишаха није могао да се оглуши о одговорност када га ова дужност зове.

 Проклета Џесика! — помисли Часна Мајка. Камо среће да нам је родила девојчицу као што јој је било наређено!

 Џесика се зауставила на три корака од столице, благо превукавши левом руком дуж набора сукње у знак наклона. Пол кратко погну главу на начин који га је научио његов учитељ играња — и коме увек ваља прибећи када постоје недоумице о статусу саговорника.

 Тананост Половог поздрава није промакла Часној Мајци. Она рече: „Дечак је опрезан, Џесика.“

 Џесика спусти руку на Полово раме и благо га стеже. За један трен страх је заструјао из њеног длана, а онда је она поново овладала собом. „Тако смо га васпитали, Ваша висости.“

 Чега се боји? — упита се Пол.

 Старица осмотри Пола испитивачким погледом: лице му је овално као Џесикино, али кости су јаке… коса: веома црна на Војводу, али зато горњи део лица има на деду по мајци (онога који се није могао именовати); нос му је танак и презрив, а зелене очи продорне, баш као код старог Војводе, дечаковог деде по оцу, који је већ умро.

 Постојао је бар један човек кадар да разуме моћ храбрости — чак и у смрти, помисли Часна Мајка.

 „Васпитање је једна ствар“, рече она, „а сиров материјал друга. Видећемо.“ Старе очи прострелише Џесику. „Остави нас насамо. Налажем ти да упражњаваш медитацију спокоја.“

 Џесика спусти руку са Половог рамена. „Ваша висости, ја…“

 „Џесика, ти знаш да се ово мора обавити.“

 Пол зачуђено подиже поглед према мајци.

 Џесика се усправи: „Да… разуме се.“

Пол осмотри Часну Мајку. Љубазност и мајчин очигледан страх од ове старице захтевали су опрез. Па ипак, осетио је како га обузима срџба због страха који је зрачио из мајке.

 „Поле…“, Џесика дубоко уздахну, „…тест коме ћеш сада бити подвргнут… веома ми је важан.“

 „Тест?“ загледа се он поново у њу.

 „Не заборави да си ти син Војводе“, рече Џесика. Затим се окрену и изиђе из просторије уз опоро шуштање сукње. Врата се чврсто затворише за њом.

 Пол управи поглед према старици, једва зауздавајући бес у себи. „Зар се тако отпушта госпа Џесика као да је најобичнија слушкиња?“

 Осмех затитра на угловима смежураних старих усана. „Госпа Џесика била је одиста моја служавка, момче, и то пуних четрнаест година у школи.“ Она климну главом. „И то добра служавка. А сада, ходи овамо!“

 Наредба га ошину као бич. Пол је послушао пре но што је то и схватио. Користи се Гласом у опхођењу са мном, помисли он. Зауставио се на њен знак и остао да јој стоји уз колена.

 „Видиш ли ово?“ упита га она. Из набора свог плашта она извади зелену металну коцку основе петнаест центиметара. Када ју је окренула, Пол примети да је са једне стране отворена — црна и необично застрашујућа. Светлост није била кадра да продре у ту отворену таму.

 „Стави десну шаку у кутију“, рече старица.

 Пола проже плима страха и он стаде да узмиче, али старица рече: „Тако, дакле, слушаш мајку?“

 Он нетремице погледа у птичјесветле очи.

 Лагано, осећајући присилу и не могавши да јој се успротиви, Пол завуче шаку у кутију. У први мах искусио је студен док му је тама обавијала шаку, а затим му прсти додирнуше глатки метал и он осети боцкање у њима као да су сасвим утрнули.

 На старичином лицу појавио се израз грабљивице. Она одвоји десну руку од кутије и положи је у близину Половог врата. Дечак опази у њој метални одсев и поче да се окреће.

 „Не мрдај!“ узвикну она.

 Опет се користи Гласом! Он поново усмери пажњу на њено лице.

 „Држим ти тик уз врат гом џабар“, рече она. „Гом џабар, свемоћни непријатељ. То је игла у чијем се врху налази кап отрова. Ах-ах! Не узмичи, иначе ћеш сместа искусити дејство отрова.“

 Пол је покушао да прогута пљувачку, али му се грло сасвим осушило. Није могао да одвоји поглед са избораног, старог лица, блиставих очију, бледих десни око сребрних, металних зуба, који су се цаклили док је старица говорила.

 „Војводин син мора да буде упућен у отрове“, рече она. „Таква су данас времена, ех. Маски, који ти се може ставити у пиће. Аумас, који иде у храну. Брзи отрови, спори отрови, као и они средњи. А сада ево и једног новог: гом џабар. Он убија једино животиње.“

Понос надвлада страх у Полу. „Усуђујеш се да тврдиш како је Војводин син животиња?“ упита он.

 „Рецимо да тврдим да би могао бити и људско биће“, одговори она. „Мируј! Упозоравам те да ништа не покушаваш. Ја јесам стара, али рука ми је још довољно брза да ти забодем иглу у врат пре но што ми се измигољиш.“

 „Ко си ти?“ прошапута он. „Чиме си то навела моју мајку да нас остави насамо? Јеси ли једна од Харконена?“

 „Харконена? Боже сачувај, не! А сад буди миран.“ Спарушени прсти додирнуше му врат и он осети неодољив нагон да узмакне.

 „Добро“, рече она. „Прошао си први тест. Ево у чему се састоји други: ако извучеш руку из кутије, сместа ћеш умрети. То је једино правило. Док год будеш држао шаку унутра, остаћеш жив. Тргнеш ли је напоље, готов си.“

 Пол дубоко удахну ваздух како би мало примирио дрхтање. „Ако викнем, слуге ће се сместа створити овде, а онда си ти готова.“

 „Бојим се да неће моћи да прођу покрај твоје мајке која чува стражу пред вратима. Можеш се поуздати у то. Твоја мајка је преживела овај тест. Сада је на тебе ред. Требало би да будеш почаствован. Веома ретко га примењујемо на мушкој деци.“

 Радозналост је готово сасвим пригушила страх у Полу. Није могао порећи да су старичине речи звучале убедљиво. Ако му мајка стварно стоји пред вратима… ако је ово одиста тест… Уосталом, ма шта да је било посреди, сада му није било узмака, спутавала га је она игла која му је стајала уз врат: гом џабар. На ум му паде литанија против страха, којој га је мајка научила из обреда упражњаваних међу Бене Гесеритима.

 Не смем се бојати. Страх сатире ум. Страх је мала смрт која доноси потпуно брисање. Спремно ћу се суочити са страхом. Допустићу му да прође преко мене и кроз мене. А када буде минуо, управићу своје унутрашње око да му осмотрим трагове које је оставио. Али тамо куда је страх прострујао неће остати ничега. Преостаћу само ја.

 Осетивши како му се прибраност вратила, он рече: „Пређимо на ствар, старице.“

Одломак из прве главе романа „Дина“(1965) Френка Херберта.

 Превод: Зоран Живковић

Дина (1984), режија Дејвид Линч