Дебели

Седим код своје пријатељице Рите, уз кафу и цигарете, и причам јој о томе. Ево шта јој причам.
Среда је била баш спора и досадна, а онда је касно увече Херб сместио тог дебелог човека у мој реон.
Тај дебели је био најдебља особа коју сам икад видела у животу, мада пристојног изгледа и прилично лепо одевен. Све је на њему било велико. Али најбоље памтим прсте. Кад сам стала код стола поред његовог, да услужим један стари пар, одмах сам уочила прсте. Као да су били трипут већи од прстију нормалне особе – дуги, дебели жућкасти прсти.

Рејмонд Карвер (1984)

Обишла сам тако друге столове у реону, групу од четири пословна човека, врло захтевна, још један квартет, три мушкарца и жену, и тај стари пар. Леандер је наточио дебелом човеку воде, а ја сам му оставила довољно времена да се одлучи пре него што му приђем.
Добро вече, кажем. Хоћете ли да вас послужим? Рита, био је огроман, стварно огроман.
Добро вече, каже он. Здраво. Да, каже. Мислим да смо сада спремни да наручимо, каже. Тако се изражава – чудно, знаш већ. И успут као дува, онако ‘пуф’.
Мислим да ћемо почети са Цезар салатом, каже. Онда чинију супе са додатним хлебом и путером, молим вас. Јагњеће котлете, мислим. И печене кромпире са павлаком. Касније ћемо видети за десерт. Много вам хвала, каже, и пружи ми јеловник.
Господе, Рита, какви су то били прсти.
Пожурим у кухињу и дам поруџбину Рудију, који направи гримасу.
Знаш већ Рудија. Такав је кад ради.
Кад сам изашла из кухиње, Марго – причала сам ти о Марго? Оној што мува Рудија? Марго ми каже: Ко ти је тај дебели? Баш је позамашан.
Ово је део те приче. Мислим да је стварно битан.
Правим Цезар салату за његовим столом, и он прати сваки мој покрет, док истовремено маже путер на хлеб и ставља га са стране, а све време чујеш то његово ‘пуф’. Шта да ти кажем, сва сам некако напета, и онда му оборим чашу с водом.
Заиста ми је жао, кажем. То се увек деси кад журим. Баш ми је жао, кажем. Надам се да ми не замерате. Одмах ћу довести момка да обрише, кажем.
Ма ништа, каже он. Све је у реду, каже, уз то његово ‘пуф’. Не брините, не замерамо, каже. Смешка се и маше док одлазим по Леандера, а кад сам се вратила да послужим салату, видим да је дебели човек појео сав хлеб и путер.
Мало касније, кад сам му донела још хлеба, већ је појео салату. А знаш већ колике су порције тих Цезар салата.
Веома сте љубазни, каже. Хлеб је апсолутно чудесан, каже. Хвала, кажем.
Да, веома је добар, каже, и стварно то мислимо. Не уживамо баш често у оваквом хлебу, каже.
Одакле сте? питам га. Не сећам се да сам вас раније видела, кажем. Тај није неко ко се лако заборавља, насмеје се Рита. Из Денвера, каже он. Ништа га више не питам, мада сам радознала.
Супа стиже за неколико минута, господине, кажем, и удаљим се да завршим са она четири пословна човека, врло захтевна.
Кад сам му послужила супу, видим да је хлеб поново нестао. Он баш ставља последњи комад у уста. Верујте, каже, не једемо увек овако.
И опет оно ‘пуф’. Опростићете нам, каже.
Ма пустите молим вас, кажем. Волим да видим кад човек ужива у јелу.
Не знам, каже он. Ваљда се то може и тако назвати, каже. Уз још једно- ‘пуф’. Намести салвету. Онда узме кашику.
Бог те, колики је! каже Леандер.
Шта он ту може, кажем, боље да ћутиш.
Донесем још једну корпу хлеба и још путера. Каква је била супа? питам.
Хвала на питању. Добра, каже. Јако добра, каже. Брише усне и отире браду. Мислите ли да је овде вруће, или је то само мени? Не, вруће је овде, кажем. Можда ћемо скинути сако, каже.
Само изволите, кажем. Човек треба комотно да се осећа, кажем.
Истина, каже он, то је заиста истина, каже.
Али мало касније видим да је и даље у сакоу.
Већина мојих гостију сада је већ отишла, као и онај стари пар. Локал се празни. Док сам дебелом човеку послужила котлете и печени кромпир, уз још хлеба и путера, само је он остао.
Ставим доста павлаке на кромпир. Одозго поспем сланину и лук.
Донесем му још хлеба и путера.
Све у реду? кажем.
Одлично, каже, уз још једно ‘пуф’. Савршено, хвала вам, каже, и опет ‘пуф’.
Уживајте у вечери, кажем. Онда дигнем поклопац његове посуде са шећером и гледам унутра. Он климне главом и гледа у мене све док се не удаљим.
Знам да сам нешто хтела. Али не знам шта.
Шта ради то маторо шкембе? Отпашће ти ноге од њега, каже ми Харијет. Знаш већ каква је.
За десерт, кажем дебелом човеку, имамо наш специјалитет, Зелену лантерну. То је пудинг-торта са преливом, а имамо и колач од сира, сладолед од ваниле и компот од ананаса.
Да вас можда не задржавамо? каже он, уз то његово ‘пуф’, и забринуто ме гледа.
Ни најмање, кажем. Наравно да ме не задржавате, кажем. Само полако. Донећу вам још кафе док се не одлучите.
Бићемо искрени према вама, каже он. И помери се на столици. Баш бисмо волели тај специјалитет, али могли бисмо и порцију сладоледа од ваниле. Уз само кап чоколадног сирупа, ако вам није тешко. Рекли смо вам да смо гладни, каже.

Одлазим у кухињу да се лично побринем за његов десерт, а Руди каже: Рекла ми је Харијет да имаш неког дебелог типа из циркуса. Је л’ то истина?
Руди је сада већ скинуо кецељу и капу, схваташ. Руди, дебео је, кажем, али то није крај приче. Руди се само смеје.
Звучи ми као да се палиш на дебеле, каже он.
Боље припази мало, Руди, каже му Џоана, која баш у том тренутку улази у кухињу. Постаћу љубоморан, каже јој Руди.
И тако ставим специјалитет испред дебелог човека, и велику порцију сладоледа од ваниле, а чоколадни сируп ставим поред ње.
Хвала вам, каже он.
Нема на чему, кажем – и преплави ме неки чудан осећај. Веровали или не, каже он, нисмо увек овако јели. Ја једем и једем, и никако да добијем на тежини, кажем. А волела бих, кажем.
Не, каже он. Не бисмо, да имамо избора. Али нема избора. Онда узме кашичицу и једе.
Шта је даље било? каже Рита, припали једну од мојих цигарета и привлачи столицу ближе столу. Ова прича постаје прилично занимљива, каже.
То је то. Ништа више. Он поједе десерт и оде, а онда и ми одемо кући, Руди и ја. Каква громада од човека, рекао је Руди, и протегао се као и увек кад је уморан. Онда се само насмејао и наставио да гледа телевизију. Ја приставим воду за чај и онда се истуширам. Ставим длан на стомак и питам се шта би било да имам децу и да ми неко од њих испадне такво, тако дебело.
Сипам воду у чајник, поредам шоље, посуду са шећером, млеко, и однесем послужавник Рудију. И, као да ми је погодио мисли, Руди каже: Знао сам једном, кад сам био клинац, дебелог типа, два дебела типа, баш дебела. Бог те, какве телесине. Не сећам се њихових имена. Дебели, то је било једино име тог клинца. Звали смо га Дебели, клинца који је живео у кући поред нас. Био ми је први сусед. Други се појавио касније. Звао се Пихтија. Сви су га звали Пихтија, осим учитеља. Пихтија и Дебели. Волео бих да имам њихове слике, каже Руди.
Не знам шта да му кажем, и, чим попијемо чај, устанем да одем у кревет. И Руди устане, искључи телевизор, закључа улазна врата, и почне да се свлачи.
Легнем у кревет, померим се скроз на крај и лежим на стомаку. Али одмах, чим угаси светио и легне, Руди почне. Окренем се на леђа и препустим се, мада ми није до тога. Али ево шта је. Чим је легао на мене, одједном ми се јави осећај да сам дебела. Толико сам стравично дебела, толико дебела да је Руди нешто јако сићушно, једва да га има.
Смешна прича, каже Рита, али видим да јој није баш све јасно.
Депресивна сам. Али нећу о томе с њом. Већ сам јој сувише рекла.
Она само седи и чека, тим танким прстима цупка косу. Шта ли то чека? волела бих да знам. Август је.

Живот ће ми се променити. Осећам то.