Да комшији андроиду цркне електрична крава

Организована цепљења у храмовима потрошње неодољиво наликују ритуалним претварањима човека у артикал која појачавају неповерење у систем код оних који нису оболели од потрошачке грознице услед које људски дух умире у слатким мукама тоталног повиновања.

Tears in the Rain – Blade Runner

„Сањају ли андроиди електричне овце?”
Филип Киндред Дик

Истовремено са најављеним уплатама од три хиљаде динара којима ће држава несебично обасути све оне који су се подвргли цепљењу широким асортиманом експерименталних цепива, текла је акција под незваничним називом – боцни се у тржном центру и освоји ваучер за куповину. Овакви начини мотивисања грађана да припомогну стварању тзв. имунитета крда чине од ковид кризе бурлеску, али и верно илуструју суштину поретка „нове нормалности” који почива на следећим премисама: економистичкој – да је време новац, популистичкој – да се повиновање појединца мора наградити мрвицама (свотицама новца) са заједничке трпезе (буџета који пуне сви грађани државе), квазиинтелектуалистичкој – да различито третирање грађана од стране државе не представља дискриминацију, конзумеристичкој – да је човек спреман да учини све зарад улазнице у свет потрошње, псеудохуманистичкој – да се појединци цепе јер су одговорни према другима (премда многи то чине да би летовали на мору), ћифтинскоподаничкој – да је исплативије савити кичму због личне користи него се побунити зарад општег добра, тупавонедемократској – да комшији који размишља друкчије цркне крава, турбоконформистичкој – да се треба сагласити са званичним догмама и одбацивати истине које ремете комодитет уснулог појединца.

И заиста, просечан турбоконформистички мозак (конформизам + опортунизам) одбија да прихвати оно што се не уклапа у наметнути му шаблон удобности и ситних интереса па стога одбацује садржаје који ремете илузорну слику најбољег од свих светова у коју он безрезервно жели да поверује. Отуда парадокс да турбоконформисти страствено бране белосветске моћнике, ауторе поменуте слике света од критичара – обичних људи, неконформиста који изражавају сумњу у хуманост система који почива на профиту, отимању и обманама. Наиме, и једни и други су саставни део подјармљене масе која се налази на истој страни барикаде, но која је у већини случајева подељена, лишена културе дијалога, конфузна, површна, обманута, застрашена, отуђена, уљуљкана, лаковерна… Премда, са заједничким јармом око врата, али и различитим погледима на његове технолошке карактеристике. Речју, за турбоконформисту ће дигитални јарам бити сасвим прихватљив будући да представља продукт модерне технологије која гарантује комфор. Ипак, социолог Имануел Валерштајн тврди да постоје две узајамно супротстављене модерности при чему „модерност технологије” (потчињавање људи технолошком расту, развоју, ефикасности…), потискује „модерност ослобађања” (подређивање науке и технологије људима и њиховој добробити).

Потчињавање људи врши се суптилним методама репресије над човековим потребама. Вакциниши се у тржном центру и освоји ваучер за куповину (углавном) непотребних ствари! Да није жалосно било би смешно. Зашто то кажем? Зато што се брига за здравље људи, између осталог, спроводи и преко њихових најнижих згртачких порива. Штавише, организована цепљења у храмовима потрошње неодољиво наликују ритуалним претварањима човека у артикал која појачавају неповерење у систем код оних који нису оболели од потрошачке грознице услед које људски дух умире у слатким мукама тоталног повиновања.

Претварање човека у робу (поробљавање), започело је давних дана, као и претварање човека у ствар (постварење), што је још на почетку индустријске ере установио Карл Маркс. Данас би га поседници моћи радо оптужили за ширење лажних вести и теорија завере, али пошто им то не успева, протерују га из школских библиотека и јавног (ново)говора. Зашто то чине? Зато што турбоконформистима нису потребна антисистемска промишљања. Ново доба захтева обездуховљеног појединца који је лишен критичког мишљења, уроњен у свет потрошње и забаве, погледа прикованог за екран, ограниченог видокруга, тела уроњеног у технолошке протезе, појединца који не одлучује ни о чему битном осим о томе који ће модел телефона одабрати или кабловски канал „запратити”. Увелико се, дакле, ради на производњи новог човека од блата брендираних рестлова и технолошких илузија, човека који ће доживотно бити пелцован против изнова и изнова произведених и пласираних патогена, слично компјутеру који се редовно „пелцује” антивирус програмима.

Зато, не учинимо ли нешто док је још време, овај постварени роб ће трајно остати неслободан – привидно слободан споља, али потпуно забрављен изнутра! Он неће бити способан да се одупре тоталитаризацији властитог живота која се спроводи под изговором борбе за његово здравље! Неће га бити брига за личну слободу јер му таква слобода и неће требати! Као ни слобода мисли, уосталом, која је, рече ли то Берђајев, мало потребна онима који мисао не цене. Од дрвећа испред тржног центра, овај новокомпоновани човек неће видети шуму тоталитарне пропасти. Од велике бриге система за здравље грађана, он неће препознати популизам властодржаца. И никада он неће бити саосећајан са другим људима као што је солидаран са властитим хедонистичким поривима. Залуд рационализације које га убеђују у супротно. Он ће и за двеста година желети да комшији андроиду цркне електрична крава.

Борис Јашовић

Политика, 03. 06. 2021.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.