Један скроман предлог

Један веома искусни Американац, мој познаник из Лондона, уверавао ме је да младо и здраво, добро ухрањено дете, у доби од годину дана, представља изванредно укусну и квалитетну храну, било да је кувано, пржено, печено или барено. А ја нимало не сумњам да би се исто тако добро поднело и у умокцу или у паприкашу.

Настави читање →

Пас којем смо сломили ухо

А онда сам угледао то ухо. Ђеси, викнуо сам, али он ме није препознао, него је само опет зарежао. Ђеси, то сам ја, говорио сам му, па сам отрчао до аута, имао сам месни нарезак и пола круха, донио сам му, али мој Ђеси то није ни оњушио.

Настави читање →

Данга

’Ајде, да речем, да ја правим изузетак од осталих, али не, брате, већ све на длаку радим што и други, а понашања сам тако пажљива да ми нема равна. Једаред сам видео на улици откинуто сјајно дугме од полицијске униформе, загледах се у његов чаробни сјај, и таман хтедох проћи, пун неких слатких мисли, док ми одједном задрхта сама рука, па право капи; глава се сама приклони земљи, а уста ми се развукоше на пријатан осмех којим обично сви ми старијег поздрављамо.

Настави читање →

Дина

На недељу дана пре но што су кренули на Аракис, у јеку завршних припрема због којих су сви већ готово помахнитали, једна смежурана старица дошла је у посету мајци дечака Пола. Било је то једне топле ноћи у дворцу Каладан, древном каменом здању које је служило као дом породици Атреида читавих двадесет шест поколења; увек пре промене времена, ово место би се испуњавало својеврсном слаткастом свежином.

Настави читање →

Сатанин син

Стајао је на вратима, непомичан. Погледао сам у његове очи испод тих обрва, у читаву ту телесину.„Предај ме полицији“ рекао сам. „Нећу тебе. Предај ме њима.“
Полако је кренуо ка мени. „Полиција нема разумевања за такве као што си ти.“

Настави читање →

Десидерата

Ти си дете универзума ништа мање него што су то дрвећа и звезде. Имаш право да будеш овде. И било ти то јасно или не, нема сумње да се свемир развија као што би требало.

Настави читање →

Света сељанка на Косову

Изиђох из цркве; вечерах у жбуњу са својим вођама, дивљим и неукротљивим; звезде су бдиле над нама, чобани су певали удаљено и растужено; малене ватре трептаху пред колибама. Успављивало се под једним отвореним небом, смешећи се, са сузама у очима. Кроз озвездане долине сна пројахивали су обасјани коњаници.

Настави читање →