У ОДБРАНУ ГРАЂАНСКОГ ВАСПИТАЊА (отворено писмо Министру Вербићу)

Министре Вербићу,

Веома ме је изненадио предлог, који сте изнели на седници Националног просветног савета, у вези обавезних изборних предмета Грађанско васпитање и Верска настава. (У даљем тексту бавићу се искључиво предметом Грађанско васпитање).

Судећи према Вашој изјави, чини се како Ви најозбиљније разматрате могућност да речене предмете скратите, сасечете, срежете…, или како већ, и сведете их на четири године наставе у основној школи! Уколико тако нешто заиста намеравате да учините, онда постављам питање да ли Ви уопште разумете суштину предмета Грађанско васпитање?

Социјализација деце у најранијем школском узрасту, њихово увођење у вршњачку групу, интерактивна комуникација унутар поменуте групе, упознавање деце са школом као васпитно-образовном установом – то су циљеви Грађанског васпитања у основној школи. Насупрот томе, развијање критичког мишљења и грађанске свести код деце у старијем школском узрасту, медијско описмењавање, развој осећаја за толеранцију, развијање културе говора – то су, између осталог, циљеви грађанског васпитања у средњој школи. Због тога би било какво цепкање, девастирање или укидање грађанског васпитања, предмета који ђацима нуди сазнајну ширину и врсну едукацију кроз интерактивну наставу у релаксирајућој атмосфери лишеној притиска класичног оцењивања, наликовало (опростите на изразу), нападу на здрав разум.

Наиме, верујем да Вам је познато, Министре Вербићу, како деца у Србији одрастају у изокренутом систему вредности, да родитељи притиснути егзистенцијалним и другим проблемима (у већини случајева) немају времана да се баве васпитањем деце, да су млади неретко препуштени улици, ретроградним идеологијама и деструктивном утицају негативних страна модерне технологије… Ако и школа дигне руке од њих, онда чему образовање? Чему грађанско друштво ако у истом неће бити просвећених грађана који слободно мисле, још слободније говоре и који једни другима не представљају вукове? Зато, Министре Вербићу, још увек не желим да поверујем у могућност да заговарате управо такво једно друштво – друштво пасивних “посматрача збивања” који се ни за шта неће питати?! Тим више забрињава када Ви, са позиције коју заузимате, лансирате нелогичне предлоге који директно задиру у струку. То је без икаквог претеривања чак и опасно за школу као васпитно-образовну установу. Нарочито у данашњем времену вртоглавог успона ауторитарне свести и култа личности код младих (и не само њих).

Али, пређимо на суштину проблема. Ин медиас рес.

Прва нелогичност у Вашем предлогу односи се на мотив свођења Грађанског васпитања (које се по Вашем мишљењу изгледа и не би морало називати предметом), на четири године наставе у основној школи. Шта у том предлогу не штима? Уколико је Ваш мотив заиста побољшање комплексног процеса образовања и васпитања у земљи Србији, онда је супротно елементарној логици да предлажете обесмишљавање и деградирање Грађанског васпитања које је пар еџцелленце образовно-васпитни предмет. И то, гледајте чуда, управо под изговором растерећења деце од „сувишних” часова. А заправо су ђаци (спроведите међу њима анкету по том питању), најрастерећенији за време наставе грађанског васпитања. Не због тога што на том часу ништа не раде, (добри професори и те како раде са децом), већ због тога што им је на часу Грађанског васпитања (замислите) врло интересантно. Истина, неретко се догоди да Грађанско васпитање буде злоупотребљавано као монета за поткусуривање, односно, као пригодно решење за допуну фонда часова (по принципу колико коме треба) – па тако долази и до урушавања квалитета наставе. И уместо да се управо тим проблемом озбиљно позабавите, да се подухватите даљег унапређења наставе Грађанског васпитања у основним и средњим школама, да одредите јасне критеријуме ко може предавати овај предмет – Ви идете линијом мањег отпора и као епохални изум предлажете избацивање Грађанског васпитања из средње школе – чиме обезвређујете рад просветних радника који се годинама предано баве наставом Грађанског васпитања.

С тим у вези Вас, Министре Вербићу, питам да ли је рационалнији квантитет или квалитет? Економска рационализација која форсира квантитет у потпуности је нерационална са аспекта образовања и васпитања који би требало да негују квалитет. У том смислу, Грађанско васпитање је далеко више, а никако мање, од класичног предмета. Грађанско васпитање представља процес који и треба да траје 12 година, те се због тога деца и не оцењују класичним оценама (и не треба да се оцењују). С друге стране, квантитативно „сабијање” наведеног процеса у оквир четворогодишње наставе прилично обесмишљава његову квалитативну суштину – а то је припремање младих људи за што продуктивније функционисање у грађанском друштву.

Такође, не треба изоставити ни економску нерационалност која произлази из вашег предлога да се Грађанско васпитање „скрати” за читавих осам година, будући да је Министарство просвете годинама уназад издвајало прилично новчаних срдстава за стручно оспособљавање и усавршавање наставника Грађанског васпитања. Треба ли тај новац бацити у воду?

Такође Вас, министре Вербићу, питам да ли је главни задатак образовања товарење ђака мноштвом партикуларних знања, или је пак основни циљ образовања оспособљавање ученика за самосталан мисаони рад и стваралачко деловање у грађанском друштву? На основу Ваше идеје о растерећењу ученика, коју сте изнели пред Национални просветни савет, рекао бих да сте ближи овој другој опцији.

Тиме уједно долазим и до следеће нелогичности у Вашем предлогу – да је Грађанско васпитање апсолутно непотребно у средњој школи. На каквим претпоставкама заснивате то становиште? Да ли на претпоставци да деца губе драгоцено време тако што учествују у више него занимљивим разменама мишљења о актуелним друштвеним темама (мигранти, родна равноправност, трафикинг, незапосленост, ГМО, десни екстремизам, толеранција, дискриминација, мултикултурализам, поштовање права мањина, манипулација, расизам, партиципација у цивилном друштву…), или пак сматрате да деца губе време тако што на часу грађанског васпитања имају прилику да погледају едукативне документарце из целог света намење приказивању у средњој школи? Или можда сматрате да деца губе драгоцено време тако што учествују у интерактивним радионицама вежбајући како да покрену грађанску иницијативу, како да културно саслушају саговорника, како да аргументовано бране властити став, како да затраже информацију од јавног значаја…

Не може се о томе, Министре Вербићу, причати са клинцима у основној школи? С друге стране, катастрофално би било лишити средњоошколце наведених (и многих других) тема.

Проблем се, међутим, не решава гурањем прашине под тепих, то јест, провлачењем тематике Грађанског васпитања кроз друге наставне предмете.

Посматрано из практичног угла, а с обзиром на то да се као друштво свакодневно суочавамо са малолетничким насиљем, суновратом основног васпитања код већине адолесцената, дефицитом културе комуницирања младих међу собом и са одраслима…, те с обзиром на то да средњошколци чине прилично осетљиву социјалну категорију – улога Грађанског васпитања је од непроцењиве важности. Нарочито за континуирано просвећивање популације адолесцената. Речју, данас је Грађанско васпитање више него икада потребно систему основног и средњег образовања у Србији.

Напослетку, Министре Вербићу, професионална етика ми налаже да Вас у своје лично име, а верујем и у име многих просветних радника који савесно обављају свој посао, замолим да најозбиљније поведете рачуна о васпитно-образовним интересима ученика. Стога, апелујем на Вас да интересе ученика поставите високо изнад (а не испод), политичких и економистичких интереса, фискалне стабилности, стратегија штедње и осталих “рационалних” императива неолибералне економије.

Општеобразовни предмети, међу којима посебно место заузима грађанско васпитање, брана су претварању младих генерација у роботе са ограниченим опсегом радних и мисаоних операција. Уосталом, на европском путу смо – ко што рече први човек владе у којој и Ви партиципирате. А има ли европскијег предмета од Грађанског васпитања, поштовани Министре Вербићу?

Борис Јашовић
професор Грађанског васпитања,
Социологије, Устава и права грађана

Зелена учионица, 23.12.2015

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.