ПРЕ 30 ГОДИНА, ЂАЧКЕ ТОРБЕ СУ БИЛЕ ЛАКШЕ, АЛИ ЈЕ ЗНАЊЕ БИЛО ВЕЋЕ (или расправа о ђачкој торби)

Са прихватањем “болоње”, кренула су у земљи Србији жестока обрачунавања са претходним образовним системом. И као што то обично бива, када се прихвата ново а одбацује старо, испада како раније, дакле у доба социјализма, ама баш ништа није вредело. Систем васпитања и образовања, нарочито!

Не треба, наравно, посебно наглашавати контрадикторну чињеницу да су се данашњи ватрени критичари образовања из времена пре “болоње” и сами образовали у систему за који тврде да ништа није ваљао, чиме западају у логички парадакс. Наиме, ако образовање у ери пре “болоње” није било квалитетно, онда не могу бити кивалитетни ни агрументи оних који данас критикују претходни и у небеса уздижу садашњи образовни систем. Штавише, према логици ствари, њихови аргументи морају имати некакав фелер, а у великом броју случајева и парадоксалан учинак. Но, кренимо редом…

Први у низу “аргумената” које ваља критички проанализирати јесте тврдња да су учитељи, наставници, професори…, у образовном систему “пре болоње”, децу оптерећивали сувишним знањем – самим тим и непотребним градивом.
(Обратити пажњу на оксиморон “сувишно знање”).

Да ли је, међутим, било неопходно учити децу колико тона угља извезе Кина током једног месеца? Или, где се налазе најзначајнија светска налазишта лигнита?

У време када сам егзистирао као “основац”, а то је прва половина 80-их година прошлог века, чудио смо се како моји вршњаци из развијене Америке немају појма где је Југославија. Зар је такво нешто уопште могуће, ламентирао сам над злехудом судбином тамошњих неинформисаних “каубоја”. Код нас је, гле чуда, чак и довољан ученик знао да наброји главне градове десетак афричких држава. Данас, међутим, нисам сигуран да би то пошло за руком и ђаку генерације. У чему је “квака”? Због чега данашњи ученици слабо пролазе на међународним тестовима знања?

У моје време, ситуација је била обрнута. А опет, ђаци нису вукли “тоне” књига, као што то данас чине. Мада их је “болоња”, ослободила “сувишног знања”.

Недавно сам на једном сајту за продају свега и свачега угледао оглас који ме је за моменат вратио у ране осамдесете године 20. века – када сам кретао у први разред основне школе. Елем, неко је огласио да продаје ђачку торбу из реченог времена. Судећи према фотографији, артикал је изгледао више него пристојно. Квалитетна мешавина скаја и коже, металне копче које не отпадају после неколико отварања и затварања, речју, ни трага од данашњих “кинеза”. Што је најважније, наликовала је торби коју сам у то време очајнички желео да имам – али ми је из “техничких” разлога поклоњена друга, дијаметрално супротног дизајна.

Ова је, међутим, била браон боје са два спољашња џепа на којима су се истицале апликације (то се у оно време није тако звало), Мирка и Славка са шмајсерима спремљеним на готовс. Иначе торба није била габаритна већ минијатурних димензија – таман да у њу стану буквар, две свеске и прибор. Притом се, причвршћена танким каишевима за нејака леђа првака, заиста доимала неосетном. Руку на срце, таква је била и торба коју су ми, за сретан полазак у први разред, даровали родитељи. Разлика је била у томе што ова није имала спољне џепове али је зато имала копче у облику “мачјих очију”. (Да ме не прегази “фића” док се ноћу враћам из школе).

И да, била је оранж боје са големом апликацијом свих могућих (и немогућих) ликова из цртаног филма Попај.

Због чега вам о свему овоме причам? У првом реду због тога што примећујем како данас, у ери наводног ослобађања ученика од непотребног градива, ђаци-прваци свеједно беспотребно балдишу под јармом пренатрпаних школских торби. У екстремнијим случајевима оне су неретко веће и од (м)ученика који их тегле. Уосталом, замислимо једно нејако створење жељно знања које једва хода притиснуто теретом пренатрпане школске торбе!

Запитајмо се, одмах потом, чему пренатрпане торбе када су деца наводно растерећена “сувишног знања?” Зар ситуација не би морала бити обрнута у ери “болоње”?

Због чега клинци од 25 килограма живе ваге морају да носају торбе од 30 кила? Тога није било у време социјалистичког образовања, коме се сада приписују којекакви, углавном опскурни, епитети. Штавише, деца су у оно време носила далеко лаганији багаж на леђима, али им знање, за разлику од данашњег времена, није било „лагано“. Јесу учили о народноослободилачкој борби и непријатељским офанзивама, али су такође и оспособљавани да граматички правилно напишу неколико просто-проширених реченица.

Данас се суочавамо са непријатном чињеницом да нам тзв. велики матуранти пишу попут ђака-првака. Неразговетно, и са очигледним одсуством елементарног смисла приликом повезивања једноставних појмова. Је ли то напредак? „Ђе је ба запело?“, што би рекли „надреалисати“ – када већ уживамо у далеко “квалитетнијем” образовном систему?

А да, СМС генерација је у питању!

П.С.
У данашњим средњим школама, торбе/ранчеви представљају обавезан ђачки украс. Но, у њима се ретко могу наћи две свеске, а још ређе средства за писање – попут, рецимо, хемијске оловке. Шминка, патике за физичко, жу-жу из оближње пекаре, два мобилна телефона…, то је углавном уобичајени инвентар полупразних ђачких торби диљем овдашњих средњих школа.

На концу, да ли је ђачка торба парадигма образовног система? Или је то мобилни телефон? Размислите сами, „куда води овај пут?“

Зелена учионица, 18.11.2015.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.