О ПРОБНИМ БАЛОНИМА МИНИСТРА ПРОСВЕТЕ И ЈОШ КОЈЕЧЕМУ ПРИДЕ

Док балони пробни лете…

На почетку, кренимо од последње министрове изјаве да у просвети нема довољно компетентног кадра који влада материјом грађанског васпитања и верске наставе. На чему је уопште заснована овакава претпоставка? Да ли на озбиљним анализама компетентности просветног кадра које је министарство просвете сасвим неозбиљно пропустило да изврши? На основу чега онда министар Вербић сумња у постојање компетентног кадра кадрог да предаје обавезне изборне предмете? Је ли у питању пробни балон, или тек онако изречена мисао у стилу “рећићу па шта буде – ако прође добро јесте”. Сличне пробне балоне није тешко избушити аргументованим пикадима. Најпре, треба нагласити чињеницу да је управо министарство просвете осмислило правило према којем грађанско васпитање може предавати било ко. На тај начин су многи социолози, педагози, филозофи, политиколози, психолози, који су једини кадри да предају овај предмет, изгурани на просветну маргину.

(Не)компетентног кадра има за 4 лета господња (само)

Како министар решава проблем? Тако што паушално изјављује како у просвети нема компетентног кадра за грађанско васпитање (и верску наставу), односно, тако што пере руке од било какве одговорности министарства просвете (то су урадили они пре мене). Или тако што прелази на потцењивање компетентних просветних радника који предано, годинама уназад, изводе наставу грађанског васпитања (и верске наставе). Стога не треба да чуди што су поједини пробни балони министра просвете, уместо аргументованим хелуијумом, испуњени псеудоаргументованим хумором. Јер министар Вербић сасвим озбиљно изјављује како кадра има таман за четири године наставе грађанског васпитања (и верске наставе) – али не и за дванаест лета господња.

На који се начин уопште дошло до овакве рачунице? То би вредело дознати. Није искључено да се поново спремају некакави курсеви, као некада давно за народну милицију, па ко заврши курс грађанског васпитања у трајању од шест месеци, тај ће моћи да предаје овај предмет. Дочим ће многи који годинама са успехом предају грађанско васпитање отићи на улицу.

Представе у магли

Са претходним паушалним изјавама министра просвете, повезана је још једна – да обавезне изборне предмете треба изучавати у основној школи! Али, зашто не и у средњој? И у којим разредима основне школе? Од другог до шестог, или пак од трећег до седмог? И зар ово није школски пример решавања проблема на паушалан начин? Чак и за узусе пробног балона којег чак није потребно аргументовано бушити јер ће се под теретом сопствених противречности напослетку и сам испувати.

Да ли министар просвете стварно не увиђа значај грађанског васпитања? – питамо се још од историјске седнице Националног просветног савета. Добро, нећемо спорити да министар поседује некакву магловиту представу о томе шта је грађанско васпитање – али, да ли су магловите представе и довољне? Што је најстрашније, да ли министар Вербић прижељкује, који случајем, друштво послушних и необразованих поданика – а не грађана?

Стоп заглупљивању широких ђачких маса

Избацивање грађанског васпитања из средње школе – веома је штетан подухват будући да су млади све агресивнији, неинформисанији, опхрванији ауторитарном свешћу… С друге стране, на одбрани грађанског васпитања почива одбрана читавог образовног система ове земље. Ко то не увиђа, крајње је време да се из дремежа прене. Мада се многи тренутно питају на који начин грађанско васпитање може припомоћи стварању слободних грађана када сам школски систем заглупљује и производи пасивне индивидууме? Такви, међутим, не увиђају очигледну чињеницу да управо грађанско васпитање представља квалитативан искорак и неку врсту опозиције традиционалном школском систему.

О институционалном залеђу

За разлику од грађанског васпитања, верска настава поседује озбиљно институционално залеђе у виду Српске православне цркве која неће дозволити да њен предмет буде деградиран. Није чак искључено да ће верска настава, у догледној будућности, постати обавезан школски предмет. Ко, међутим, чини институционално залеђе грађанског васпитања? Министарство просвете које жели његово укидање у средњој школи?!

Јавна расправа

Министар просвете предлаже јавну расправу која се у Србији обично своди на херметичку размену мишљења између појединих стручњака, професионалних група и државних/цивилних институција. За то време родитељи деце, који би требало да буду најзаинтересованији за будућност обавезних изборних предмета, помно прате турске серије и талент шоу програме. Зато није чудно што многи не знају праву сврху грађанског васпитања.За то време, просветни радници ћуте. Чак и они који предају грађанско васпитање – што показује у каквом егзистенцијалном страху живимо. Они који не предају обавезне изборне предмете равнодушно прате полемику несвесни да ће ускоро доћи ред и на њихове предмете. Све у свему, већина “мудро” ћути јер се плаши губитка радног места. А они чији видокруг добацује до следећег зида, хвале министров предлог о “растерећењу” ученика. У међувремену, протовници верске наставе говоре како управо тај предмет треба избацити, док противници грађанског васпитања тврде како управо овај предмет треба избацити. Партикуларизми поново бацају сенку на шири интерес заједнице. Ево решења!!! Компромисно решење било би да се настава грађанског васпитања и верске наставе скрати за четири године. То значи да би се настава обавезних изборних предмета спроводила од 5-8 разреда основне школе и од 1-4 разреда средње школе. Децу би, дакле, требало максимално растеретити од првог до четвртог разреда основне школе, када су она, реално гледајући, најоптерећенија градивом и часовима. Насупрот томе, од петог до осмог разреда, грађанско васпитање и верска настава морају бити обавезни предмети из простог разлога што је то период када су деца најподложнија негативним утицајима друштва и вршњачких група. То је на концу идеалан узраст за регрутовање малолетних деликвената па би све требало учинити да се то не догоди. У средњој школи је грађанско васпитање неопходно због што квалитетније припреме ученика за доцнији живот у грађанском друштву. (О овоме сам већ писао). На концу, и један и други предмет треба унапредити. Грађанском васпитању треба освежити програм и прилагодити га настави у специјалним школама (што до данас није учињено). Посебан акценат треба ставити на активности изван школе – посете парламенту и музејима, вежбање грађанског активизма кроз прикупљање потписа на јавном месту (петиција) – што би била нека врста практичне наставе из предмета грађанско васпитање, обраћање државним установама у циљу тражења информација од јавног значаја исл. Најзад, требало би одредити који су профили једино компетентни за извођење наставе грађанског васпитања. Моје мишљење је да су то: социолози, филозофи, педагози, психолози и политиколози.

Али…

Све се ово може извести уз мало добре воље министрства просвете, уз наравно свест да економска рачуница није увек компатибилна са просветним радом…

Зелена учионица, 17.01.2016.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.