ДЕМОТИВИШИМО МЛАДЕ И ПОЖЕЛИМО ИМ СРЕЋАН ПУТ У ИНОСТРАНСТВО (у четири фазе)

Фаза 1

Неко је негде донео одлуку да се “осмацима”, приликом уписа у средњу школу, не признају поени освојени на школским такмичењима (широм земље и иностранства). Тако рецимо мали Мирко који “разбија” историју (у малом прсту држи Немањиће), неће имати вајде од освајања првог места на државном такмичењу. Као што је неће имати ни млађана математичарка, Весна. Још горе, и једно и друго ће схватити да држава у којој су рођени, и у којој се школују, нимало не цени њихово залагање, труд, знање, њихово време, постигнуће…

Зар онда треба да чуди што је главна парола школараца у Србији – збрисати из земље главом без обзира. Тренд раста “емигрантских” размишљања евидентан је међу младима последњих година. Казује ли нам то нешто о држави у којој живимо?
Одлука да се “осмацима” приликом бодовања за упис у средње школе не признају (као до сада) успеси са такмичења, није правична – осим тога што није и промишљена. Штавише, ради се о ефикасном начину да се код школске омладине ликвидира и оно мало преостале жеље за постигнућем.

Са аспекта социјалне психологије, мотив за постигнућем је и те како битан за адолесценте, па га баш због тога и треба неговати. Његовим се пак обесмишљавањем ствара вредносна конфузија јер глобални поредак унутар којег обитавамо управо афирмише такмичење, конкуренцију, индивидуално постигнуће…

Да невоља буде већа, вредносни систем (на локалу) је одавно окренут наглавачке, те су узори младима или криминогени типови, или старлете, или ријалити звезде са увелом трешњом уместо мозга. Међутим, ни политичари на највишим функцијама не заостају као узори – поготово они са “поштено” купљеним дипломама.

Управо би усред таквог вредносног хаоса, који би француски социолог Емил Диркем (оснивач социологије као академске науке) данас сасвим сигурно назвао “аномијом”, ваљало порадити на мотивисању деце да се такмиче и побеђују на такмичењима, да читају књиге и да што практичније савладавају проблеме… Као што би, такође, требало награђивати вансеријска постигнућа “основаца” на школским такмичењима – па макар се радило и о награди у виду неколико бодова неопходних за упис жељене средње школе.

Фаза 2

Обратите пажњу на интересантну подударност. У склопу структуралних реформи ММФ-а и Светске банке, које су пре Србије спровођене широм кугле земаљске, између осталог у Руанди, Заиру, Боливији, Вијетнаму, Албанији…, одвијала се и тзв. реформа јавног сектора – унутар које истакнуто место заузима демонтирање васпитно-образовног система. Школе се затварају, просветни радници остају без посла за који су се мукотрпно школовали и постају технолошки вишкови, ученици се усмеравају на што ужу специјализују како би овладалали занимањима којима ће се бавити до краја живота, док се општеобразовни предмети преспајају или пак укидају будући да дубина и ширина нису на цени… Али зато плиткост и површност јесу.

Као и свака демонтажа и ова је, разуме се, погубна. А пошто се ради о демонтирању младог поколења, њени су учинци још погубнији.

Но, кренимо редом.

Некритичким (копипејст) усвајањем “болоње”, пометен је претходни образовни систем. “Челичну метлу”, гурајући се и тискајући ко ће пре до ње доћи, прихватили су управо они који су све своје акадамске титуле, звања и успехе пожњели у претходном систему. И као што то обично бива са конвертитима, ођедном им ништа није ваљало из прертходног периода – начин предавања, преобимна литература, крути систем оцењивања, ауторитет професора, обавезне школске униформе, образована и писмена омладина…

Упоредо је текла економска (ММФ – СБ) реформа која је врхунац достигла са планом отпуштања 75 000 државних службеника у наредне три године. Колико ће међу њима бити просветних радника, прескочимо ли партијске чиновнике који ће се само заротирати, просудите сами. Елем, да би отпуштање у просвети деловало нужно (ако не и логично), лансирана је прича о рационализацији, преоптерећености ученика (што заиста јесте проблем али не у контексту вишка наставничког кадра), затим прича о дуалном образовању и томе слично.

Реформа образовања, којом се сада изгледа једино жели побећи од претходног образовног модела – довела је до урушавања социјалног положаја и ауторитета просветних радника – док је беспоштедна борба за сваког ученика (од уписа зависи фонд часова), недопустиво оборила критеријуме оцењивања и дисциплиновања. Крајњи ефекат је, погађате, пад угледа школе као васпитно-образовне установе, неауторитативни наставници и недисциплинови ученици.

Имануел Кант, у спису “Васпитавање деце”, пише да дисциплина подвргава појединца законима човечштва (Образовање, према Канту, подразумева и дисциплину и наставу). Но, како постићи речени ефекат код данашњих ученика када они врло добро схватају да живимо у нечовечном поретку. Аномалија би се евентуално дала кориговати када би се наставици учунили достојанственим и угледним представницима друштва, но пошто то није случај – онда је и капа изузетно мрка. Наиме, ако млади опажају како њихови професори и васпитачи много знају али мало имају, док на другој страни друштвеног спектра неки други мало знају али много имају – резоноваће да је такво стање уистину правично.

Фаза 3

“Дете треба да научи да ради према максимама за које и само увиђа да су правичне”, вели Кант у поменутом “Васпитавању деце”. Речју, ако дете, основац, срдњошколац, студент…, поверује да је кључ успеха учешће у талент шоу програму илити ријалитију, односно ако усвоји максиму по којој је куповина дипломе илити чланске карте партије довољна мера друштвеног напретка и угледа – онда ће у складу с тим и поступати. За то време, школа претворена у капиталистичко предузеће за експлоатисање запослених и штанцовање функционално неписмених, то јест уско стручних оператера без ширине, губи свој пређашњи углед и значај.

Фаза 4

Ученици које су васпитавали родитељи који су и сами васпитавани у самоуправном васпитно-образовном систему (и нису поклекнули током 90-их година), у већини случајева планирају бекство из Србије. Схватили су на време да се поштен рад, постигнути резултати и знањем зарађене дипломе уопште не цене у овој земљи.

Нека се над овим замисле рушитељи образовно-васпитног система Србије. Они који својим иновацијама свакога дана у сваком погледу демотивишу младе. Они који на концу и мене демотивишу да наставим са писањем ових мучних редова…

Зелена учионица, 26.04.2016

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.